Piše: Ivana Nikolić
Naime, arheolozi Robert Luzi i Emili Hal, sa kanadskog Univerziteta Alberta u Edmontonu, istraživali su artefakte iz gomile otpada starog 1700 godina na mestu koje je istorijski poznato kao dom govornika dvaju indijanskih jezika – činuk i sališ.
Među predmetima na koje su naišli bili su i ostaci nekoliko atlatala, odnosno oruđa čija je namena bila izbacivanje koplja. Atlatl se korisito za lov, jer je omogućavao da se koplje baci mnogo dalje nego inače. Ono što je istraživačima odmah zapalo za oko jeste drugačiji izgled pojedinih slomljenih atlatala.
„Oni nisu napravljeni za ruke prosečnog čoveka“, kaže Luzi.
Umesto toga, delovalo je kao da su namenski pravljeni za decu. Luzi i Hal, koji su studiju pod nazivom Ovladavanje atlatlom: skaliranje opreme i opremanje na obali Oregona (Learning to use atlatls: equipment scaling and enskilment on the Oregon Coast) objavili u časopisu Antiquity, veruju da su roditelji pravili ove male alate deci kako bi se ona od malena učila veštinama neophodnim u lovu.
„Kako biste bili uspešan lovac, zaista morate da ovladate atlatlom“, kaže Luzi.
Odnos između dece, oruđa i roditelja je inače veoma interesantan. Tako u nekim društvima – i danas i u prošlosti – roditelji daju oruđe deci od malih nogu kako bi na vreme naučila da barataju njime. Dejvid Lansi, antropolog sa Državnog univerziteta Juta u Loganu, kaže i da se gorepomenute aktivnosti često odvijaju bez roditeljskog nadzora.
Mnoge studije sugerišu da deca koja se igraju alatima veoma lako nauče da ih koriste za rad, što je slučaj sa četvorogodišnjacima iz društva Mani na Tajlandu, koji veoma lako čiste i deru kožu malim životinjama. Još jedan zanimljiv primer su deca iz etničke grupe Hadžabe u Tanzaniji, koja su odlični tragači za hranom: studija istraživača sa Državnog univerziteta Juta pokazuje da tokom nekih godišnjih doba petogodišnjaci mogu sami sebi da obezbede čak polovinu dnevnih kalorija!
Mnogi eksperti smatraju da su i deca praistorije imala sličan način učenja. Ipak, tek u poslednjih dvadesetak godina arheolozi počinju da uzimaju u obzir činjenicu da su deca iz drevnih zajednica zaista bila produktivni članovi društva, kaže Džejn Eva Bakster, arheološkinja sa Univerziteta De Pol u Čikagu.
Lansi tvrdi da sve ove studije – one koje istražuju živote dece u praistoriji i one koje posmatraju današnja društva – mogu da imaju veoma važnu poruku za roditelje u postindustrijskim društvima. Za mnoge od njih sama zamisao da dete nešto radi može da bude nenormalna, odnosno odstupanje od uobičajenog, delom i zbog sve učestalijih slika eksploatacije dece u fabrikama ili rudnicima. Ali Lansi kaže da je velika razlika između izrabljivanja dece u nehumanim uslovima (child labor), i onoga što su istraživači nazvali children’s work, a što se odnosi na rad u porodici i uključuje učenje korisnih veština (poput upotrebe atlatla), koje su neophodne tokom čitavog života.
Antropološke studije pokazuju da je „dečji rad“, dakle children’s work, normalno obeležje detinjstva u većini društava danas, kaže Lansi – a arheološka nalazišta sugerišu da je to tako već hiljadama godina.
Izvor: Danas / Elementarijum
