Iz mog iskustva, deca se menjaju onoga trenutka kad roditelji promene svoj način vaspitanja. Ne plašite se da postavite granice.
Današnja deca su nestrpljiva, nedruželjubiva, dosađuju se, a roditelji im mnogo popuštaju. Mališani su u strašnom emotivnom stanju, i većina njih u školu dolazi nevoljna da uči, a tome doprinose mnogi faktori modernog načina života, smatra terapeut Viktorija Prudej.
Na osnovu svog iskustva, Viktorija Prudej, radni terapeut, uvidela je rasprostranjenu i alarmantnu pojavu u odnosu roditelja i dece, te je svoja zapažanja zabeležila, a objavio ih je portal deeprootsathome, a preveo hrvatski portal Iskra, Prudej piše sledeće.
Zašto je važno postaviti zdrave granice svojoj deci
– Radni sam terapeut sa godinama i godinama iskustva rada s decom, roditeljima i učiteljima, i da, slažem se: naša deca postaju sve gora i gora u mnogim pogledima.
Čujem stalno istu poruku od svakog učitelja kojeg upoznam. Jasno je da otkad sam radni terapeut, viđam pad u društvenom, emocionalnom i akademskom funkcionisanju dece, kao i snažan porast poteškoća u učenju i drugih dijagnoza.
Kao što znamo, mozak je promenljiv. Zbog okruženja, možemo ga učiniti snažnijim ili slabijim. Čvrsto verujem da, uprkos našim najboljim namerama, nažalost menjamo mozak naše dece u pogrešnom smeru.
Evo zašto:
1. Deca dobiju sve što žele kada žele – ne uče da se bore sa stresom
„Gladan sam!“ – u sekundi ću se zaustaviti kod restorana. „Žedan sam!“ – evo automata! „Dosadno mi je!“ – uzmi moj telefon!
Sposobnost da se odgodi zadovoljenje njihove potrebe je jedna od ključnih karika za budući uspeh. Imamo najbolje namere – da učinimo svoju decu srećnom – ali, nažalost, usrećujemo ih u tom trenutku, ali ih činimo nesrećnim na duge staze. Biti sposoban odgoditi zadovoljenje potrebe dece znači biti sposoban funkcionisati pod stresom. Naša deca polako postaju manje spremna da se nose i s najmanjim izvorima stresa, koji im postanu velike prepreke u postizanju uspeha u životu.
Nemogućnost da se odgodi zadovoljenje potrebe dece se često vidi u učionicama, tržnim centrima, restoranima i prodavnicama igračaka, kada dete čuje „Ne!“, jer su ih roditelji naučili da dobiju odmah šta žele.
2. Ograničena društvena interakcija
Svi imamo obaveze, tako da deci dajemo digitalne uređaje i njih takođe „zapošljavamo“. Pre su se deca igrala napolju, gde su u prirodnom okruženju učila i vežbala socijalne veštine. Nažalost, tehnologija je zamenila vreme provedeno napolju. Takođe, tehnologija je onemogućila interakciju roditelja i dece. Očito, naša deca zaostaju… Tehnologija ne može pomoći deci da razviju socijalne veštine, a većina uspešnih ljudi upravo ima ove veštine. To je prioritet.
3 razloga zbog kojih je deci važno postaviti jasna pravila i granice
Mozak je kao mišić koji se može vežbati. Ako želite da vaše dete zna da vozi bicikl, učite ga tome. Ako želite da vaše dete bude sposobno da čeka, treba ga naučiti strpljenju. Ako želite da se vaše dete socijalizuje, treba ga naučiti socijalnim veštinama. Sve ovo se primenjuje i kod drugih veština. Nema razlike!
3. Beskrajna zabava
Stvorili smo veštački svet zabave za našu decu. Ne postoje dosadni trenuci. Onoga trenutka kad postane tiho, požurimo da ih zabavimo jer, u suprotnom, osećamo da ne obavljamo svoju roditeljsku dužnost. Živimo u dva odvojena sveta. Oni imaju svoj „svet zabave“, a mi imamo naš „poslovni svet“.
Zašto nam deca ne pomažu u kuhinji ili s odećom? Zašto ne raspreme svoje igračke? To je detaljan, jednoličan posao koji uvežbava mozak da bude delotvoran i funkcioniše za vreme „dosade“, što je isti „mišić“ koji na kraju zahteva da se poduči u školi. Kad dođu u školu i treba da pišu, njihov odgovor je „Ne mogu. Preteško je. Predosadno.“ Zašto? Zato što se „mišić“ za rad ne vežba beskonačnom zabavom. Uvežbava se radom.
