Sećam se da mi je kao devojčici omiljeni sok bio Koka-Kola… i mojoj najboljoj drugarici, i njenom bratu i mojoj sestri i ceeeloj ekipi. I sećam se roditeljske borbe da nas zaštite od “tog otrova”. Tako je redovno kocka šećera završavala u čaši, pa onda čekamo da šećer izbaci sodu (jer, jelte, soda je najveće zlo u tom soku i od toga boli grlo) pa onda uživamo u slatkom napitku.
Prošlo je puno vremena dok sam shvatila da je šećer najopasniji sastojak Koka-Kole. Da je upravo taj šećer koji roditelji dodaju u želji da zaštite dete, zapravo otrov. Oni to naravno rade iz neznanja, straha, potrebe da štite od svega. Roditeljska briga često zaslepi, pa ono što vidimo kao problem, zapravo i nije.
Ako uzmemo ovaj primer, hladan gaziran sok svakako može dovesti do prehlade grla, koja je odmah vidljiva. Tu je uzrok, tu je i posledica. Međutim, šećer koji dete pije kao NAŠ dodatak soku, dugoročno gledano, može dovesti do dijabetesa ili ko zna čega još… ali to je ono što se ne vidi, ne ispoljava odmah, i zasigurno nijednom roditelju ne bi palo na pamet da svoje dete šalje ravno u bolest.
Isto je sa vaspitanjem.
U želji da dete zaštitimo od sitnih, svakodnevnih opasnosti koje se vrlo lako “preleže”, mi ga često nesvesno guramo u mnogo veći problem.
Sklanjanjem svakog kamenčića ispred njega i stvaranjem savršene staze zaštitićemo ga od pada i od straha da može pasti (jer to nije iskusilo). Naučiće da vozi. I voziće sigurno…. dok mi idemo ispred njega. Ali šta kada se sklonimo? Šta ako već bude iskusan vozač (po glatkoj stazi) kada prvi put naleti na kamen koji je tu zalutao, ili ga je neko namerno bacio? Biće nespreman…. i pašće, pravo na facu.
Hajde da izgrdimo vlasnika psa, jer je njegov vezan pas zalajao na naše dete. Hajde da nikako ne objasnimo detetu da psi laju. Lakše je da kažemo vlasniku da objasni psu da ne laje. Jer to plaši naše dete. Jer dete se plaši psa. Jer ga nikad nije dodirnulo. Za svaki slučaj. Životinja je nepredvidiva. Može i da ujede. Dete ne zna zašto se plaši psa. Mi smo mu rekli da je bolje da mu ne prilazi. Opet, za svaki slučaj. Hajde i da se nadamo da dete na putu od škole do kuće neće sresti nekog psa, zalutalog, bez vlasnika.
Možda i da mu prećutimo da nemamo dovoljno novca za obećani bicikl ovog meseca. Svakako nije završio razred odličan. Možda da kažemo da je zbog toga. Da opet prebacimo krivicu. Hajde i da se nikad ne posvađamo, dete ne sme čuti da mama i tata raspravljaju. Ili da se svađamo svaki dan, pred njim i ostanemo u braku, zbog njega. Važno je da mu roditelji budu zajedno, da budemo porodica. Po svaku cenu. Bolje i disfunkcionalna nego nikakva, zar ne?
Ne mora ni domaći zadatak raditi, mi ćemo pomoći. Realno je još mali, biće vremena za učenje. Ne mora sam ni igračke složiti, za kim ćemo mi da slažemo ako ne za njim. Naučio je i da opsuje, to nije u redu, treba ga kritikovati… ali kako kada toliko slatko zvuči da to jednostavno moramo svima prepričati. Ne znamo mi kao on, “hajde ponovi što smo se danas ljutili, šta si ono rekao?”. Svi se smeju.
Nema radne navike, psuje, traži ono što ne možemo da priuštimo (ili što mu ne pripada), ne poštuje nikog, nesamostalan je, neodgovoran, odbačen, nema prijatelje, uplašen, tužan, povodljiv… Slažem se, recept ne postoji, ali možda da ipak pažljivo pročitamo nutritivnu tablicu pre nego što dodamo šećer.
Autor: Nataša Grbović, pedagog razvojnog centra Faktor iz Novog Sada
Izvor: Zelena učionica
