Već su čuvene godišnje preporuke Bila Gejtsa koji svake godine ukaže na pet najzanimljivih knjiga koje je pročitao pa se tako na njegovoj prošlogodišnjoj listi našla i knjiga Spremni za život – Škola: istinska priprema za svet odraslih autorke Dajen Tavener koju je u prevodu Milice Simić upravo objavio novosadski Psihopolis. U obrazloženju svoje preporuke Gejst navodi:
„Kao što svaki roditelj zna, spremanje dece za život posle srednje škole je dug i težak zadatak. Dajen Tavener, koja je osnovala Samit, jednu od najboljih mreža državnih srednjih škola, napisala je vodič koji će vam pomoći da taj proces učinite što je moguće lakšim i plodonosnijim.“
Odlomak iz knjige:
Učiti kako se uči
Nauka o učenju je konzistentno pokazivala postojanje veze između činjenice da dete dobro poznaje neki predmet i njegovih performansi i veštine. Tako, recimo, u jednom istraživanju učenici niže srednje škole uradili su test razumevanja pročitanog teksta, i čitali su odlomak u vezi sa bejzbolom. Deca koja su već posedovala određeno znanje o bejzbolu postigla su bolje rezultate bez obzira na to da li se pre toga smatralo da dobro ili loše čitaju. Ovo kao i ostala slična istraživanja govore nam da je, ako želimo da naša deca budu dobra u veštinama kao što je kritičko razmišljanje, potrebno da znaju i shvataju stvari na koje primenjuju kritičko razmišljanje.
Rezultati ovih studija odgovaraju našim ličnim iskustvima. Većina nas može da se seti neke situacije kad smo pokušavali da nešto pročitamo, a nismo znali veliki broj reči. To se može desiti deci dok uče da čitaju, ali može da se desi i odraslima. Tako, na primer, ako pokušam da pročitam neki složeni medicinski ili pravni tekst, mučiću se da shvatim sve. Naravno, mogu da koristim strategije kao što je traženje značenja reči i pokušaj da zaključim njihovo značenje na osnovu konteksta, ali realnost je da mi, kad bi bilo previše reči koje ne znam, a koje opisuju nešto za šta ne poznajem koncept, te strategije ne bi pomogle. Čak i kad bih brzo tražila definicije na Guglu, ne bih bila u stanju da upamtim sve te nove informacije dovoljno dugo da bih završila rečenicu. Ne bih mogla da razumem ono što čitam. Sa druge strane, mogli biste da mi date da pročitam neki tekst, po složenosti sličan ovome, koji se odnosi na nešto što zaista dobro poznajem, kao što je, recimo, politika obrazovanja, i mogla bih da koristim iste te strategije i da shvatim tekst. U prvom slučaju, delovala bih zaista glupo, a u drugom zaista pametno. A ja nisam uopšte jedinstven slučaj.
Ovde imamo zaista veliki problem tipa „Šta je starije: kokoška ili jaje.” S jedne strane, lakše je više učiti i biti uspešan na akademskom nivou onda kad već posedujete znanje o nekoj temi, ali najbolji način da steknete to znanje jeste da učite o tome. Škola čini ovaj neproduktivni ciklus još gorim. Sve do trećeg razreda, škola se fokusira na učenje dece da čitaju. Međutim, u četvrtom razredu dolazi do promene i od dece se očekuje da čitaju da bi naučila nove informacije. Ovo, naravno, stvara problem deci koja nisu do četvrtog razreda naučila da dobro čitaju, ali, kao što istraživanja pokazuju, veština čitanja u ogromnoj meri zavisi od toga koliko već znate o onome što čitate. Brojne su implikacije ovoga za škole, ali za mene kao roditelja ključno je sledeće: moje dete će naučiti više i postizati bolje rezultate u školi ako ima mnogo znanja od kojeg počinje.
„Nažalost, uobičajeno iskušenje kojem podležemo jeste da pokušamo da u glavu svoje dece „uguramo” što je više moguće informacija.“
Nažalost, uobičajeno iskušenje kojem podležemo jeste da pokušamo da u glavu svoje dece „uguramo” što je više moguće informacija. Roditelji često imaju ovaj poriv, i to je razlog što upisujemo svoju decu na mesta kao što su Kumon[1], i podstičemo ih da memorišu činjenice kupujući im igre za koje se tvrdi da će naučiti našu decu važnim stvarima. I nastavnici imaju ovaj poriv, i to u velikoj meri zbog toga što u našem društvu već dugo postoji shvatanje uloge nastavnika kao nekoga ko stoji pred odeljenjem i „deli” znanje. Ipak, postoji jedan drugačiji i bolji način da deca steknu znanje, a to je onaj koji se zasniva na njihovoj urođenoj radoznalosti.
Tri gradivna bloka, koji se nalaze na vrhu navika za postizanje uspeha, jesu samousmeravanje, radoznalost i osećaj svrhe. Razlog leži u tome što, dok razmišljamo o tinejdžerima koji ulaze u odraslo doba, mi na njih prebacujemo odgovornost za sopstveno učenje i razvoj. Učenje započinje radoznalošću. Kad neko zaista ima neko pitanje, sledeća logična stvar biće da potraži odgovor na to pitanje. Ljudi postavljaju pitanja o stvarima koje ih zanimaju, a obično nisu znatiželjni u vezi sa stvarima koje ih ne interesuju. Izvan formalnog iskustva učenja u učionici, kad neko želi da sam pronađe odgovor, potrebno je da koristi samousmeravanje ne bi li ga dobio. Rešenje problema „kokoška ili jaje” jeste sticanje znanja pokrenuto radoznalošću. Jednostavno rečeno, kad omogućimo deci da slede svoju radoznalost i interesovanja, ona mnogo više uče. A dok uče mnogo više, ona postaju bolja u učenju. Tako se stvara začarani krug.
Autentičnost je važna
Upoznavanje dece sa potencijalnim oblastima interesovanja problematično je čak i kad ne provode svaki slobodni trenutak vežbajući teniski servis ili svirajući violinu. Većini dece je potrebno da razmotre mnogo mogućnosti pre nego što pronađe jednu ili više njih koje će istražiti. Kad ste roditelj, može biti zaista frustrirajuće da gledate svoje dete kako ide sa jednog polja mogućeg interesovanja na drugo. Možda ćete se čak zabrinuti kako ono neće biti u stanju da se zadrži na bilo čemu. Sem toga, isprobavanje novih stvari može biti logistički i finansijski zahtevno. Često je jedini način da se nešto proba taj da se upiše kurs, ode u kamp, ili da se prođe niz časova koji moraju unapred biti plaćeni, i to sve samo s kratkim opisom onoga šta to iskustvo predstavlja. Kad dete ne želi da ponovo pokuša nakon što je prvi put to učinilo, roditelj se nađe u neprijatnom položaju da ili tera dete da radi nešto što ne želi, ili da ga pusti da odustane. Ni jedno ni drugo ne deluje dobro. Kad god je to moguće, želimo da na neki efikasan način upoznamo decu sa stvarima koje bi mogle da ih zainteresuju, ali koje će ujedno i podstaći njihovu radoznalost i motivisati ih da dalje istražuju.
„Suština je kako želimo da naša deca istraže svoju autentičnu, a ne isfabrikovanu ili obaveznu radoznalost, što predstavlja zamku u koju se lako upada.“
Uzmite za primer nešto jednostavno kao što je izbor knjige. Veoma je uobičajeno i za tinejdžere i za odrasle da uzmu knjigu, pogledaju prednje i zadnje korice na trenutak, a onda je vrate. Međutim, ako je tu prisutan neko ko kaže da je pročitao knjigu i zašto mu se ona dopala, izvestan broj ljudi će je ponovo uzeti. Sad znaju više nego što su znali pre nego što se njihov prijatelj umešao. Ako ih knjiga i dalje ne zanima, oni su utrošili na to samo nekoliko minuta – a to nije neki veliki gubitak. A ako odluče da je pročitaju i onda zaključe da je dosadna, ni to nije neki ogromni gubitak. Cena pregledanja deset knjiga je prilično mala u odnosu na deset aktivnosti. Ipak, ideja je ista: mi želimo da pronađemo odgovarajuću količinu upoznavanja s nečim kako bismo mogli da identifikujemo realnu motivaciju da dalje istražujemo. To će možda biti jednonedeljni kamp tokom leta, fokusiran na dizajn kostima, ako je to ono što nas zanima. To može biti i knjiga o zanatima, ili čak i sat vremena provedenih u gledanju epizode serijala Projekat mladi modni kreatori da biste zaključili želite li da gledate i sledeću epizodu.
Suština je kako želimo da naša deca istraže svoju autentičnu, a ne isfabrikovanu ili obaveznu radoznalost, što predstavlja zamku u koju se lako upada.
Moć Interneta
Jedno od najmoćnijih oruđa u upoznavanju dece s nečim što bi moglo da u njima izazove interesovanje jeste, naravno, Internet. Oklevam da to čak i kažem jer zaista postoje i loše strane upotrebe kompjuterskih uređaja i pristupa Internetu kad su u pitanju naša deca. Ipak, bez obzira na to što sam svesna realnih rizika od toga da deca budu „onlajn”, mogućnosti koje Internet nudi su bez premca i ne mogu se dovesti u pitanje.
Internet je i mesto na kojem deca mogu potražiti informacije da bi zadovoljila svoju radoznalost. Na isti način na koji nekoliko minuta razgovora o knjizi može dovesti do toga da se podstakne nečije interesovanje onako kako korice knjige to ne mogu da učine, i kratak video snimak može privući dete nečemu što želi da dalje istražuje. Onlajn istraživanje je pomoćno oruđe za pretragu, a jedan link vodi ka drugom. Naravno, to je upravo ono što brine roditelje koji ne žele da njihovo dete slučajno nađe link za sajt koji je za njega neprimeren, pa čak i štetan.
„Internet može predstavljati bezbedno mesto za našu decu uz angažovanje, vođstvo i – bar na početku – izvesnu kontrolu roditelja.“
Ipak, Internet može predstavljati bezbedno mesto za našu decu uz angažovanje, vođstvo i – bar na početku – izvesnu kontrolu roditelja. Tokom tog procesa, kad smo onlajn angažovani zajedno sa svojom decom, mi ih pripremamo za vreme kad će ona neizbežno biti sama na svetskoj komunikacionoj mreži. U knjizi koju je napisao Džordan Šapiro, pod nazivom Novo detinjstvo: vaspitavanje dece za život u povezanom svetu (Jordan Shapiro, The New Childhood: Raising Kids to Thrive in a Connected World), autor se zalaže za to da se roditelji, umesto da prihvataju visoko kontrolisani pristup tehnologiji, uključe u korišćenje tehnologije zajedno sa svojom decom. U svojoj izjavi, datoj radi-stanici „NPR”, kad otkrije da njegova deca gledaju neki užasni video snimak na Jutjubu, u kojem se veliča konzumerizam, on kaže: „Želim da razgovaram sa njima o tome zašto smatram to ponašanje toliko čudnim i problematičnim, i želim da ih naučim da o tome razmišljaju na taj način. I tako, sada, posle mnogo takvih razgovora, prvo što urade kad je u pitanju bilo koji video-snimak na Jutjubu, koji bi da pogledaju, jeste da se upitaju: Ko je platio za ovo, i šta pokušavaju da mi prodaju?4
[1] Kumon Institute Education, Co. Ltd. – mreža obrazovnih ustanova koju je osnovao Japanac Taru Kumon a po čijem metodu se posebna pažnja obraća učenju matematike i čitanja.
Odlomak iz knjige:
Dajen Tavener
SPREMNI ZA ŽIVOT
Škola: istinska priprema za svet odraslih
Prevod Milica Simić
Psihopolis, Novi Sad, 2021.
Izvor: Detinjarije.com
