Već prvih dana škole uočavamo da đaci imaju problem sa pažnjom, samostalnim radom, koncentracijom, komunikacijom, pamćenjem, grafomotorikom, istrajnošću, urednošću, čak i na jednostavnim zadacima.
Zašto je deci težak svaki mentalni i fizički rad? Zašto je njihov rečnik siromašan? Zašto više nisu radoznali i maštoviti? Zato što smo im prerano dali mobilne telefone, tablete, računare, digitalne satiće. Pohvalili se kako ih uspešno koriste sa tri-četiri godine. Dali im brzo, lako i gotovo. Zašto da se trude?
Ovako, za “Novosti”, govori Ljiljana Novković, učiteljica u OŠ “Drinka Pavlović”, na pitanje kako u praksi izgleda rad sa decom koja od malih nogu koriste sva moguća digitalna pomagala koja su im dostupna.
– Važno je i neophodno da učitelj u školi sa đacima stalno razgovara o pozitivnim i negativnim posledicama korišćenja nekog digitalnog sredstva ili pojave u društvu koju to sredstvo stvara.
Naravno, naglašava ona, uvek moramo da se setimo da su odrasli najvažniji model u ponašanju deci.
– Ako promenimo nabolje nešto kod sebe, videćemo promene i na njima – kaže ova učiteljica.
Psiholozi su i naučno dokazali koliko su duboke posledice preteranog bavljenja digitalnim medijima.
– Ljudska vrsta ima urođenu potrebu da traga za informacijama jer su one uslov opstanka, ali u svojoj evoluciji ljudi nisu imali iskustva sa tolikom količinom informacija kakva danas postoji, pa ljudski mozak nema urođene biološke mehanizme da se sa tim suoči – kaže psiholog, profesor Filozofskog fakulteta u penziji Ivan Ivić.
– Digitalni medij ima niz samo njemu svojstvenih karakteristika: preopterećenost informacijama, što znači da se mladi u procesu digitalnog “čitanja” u jednoj minuti sretnu sa velikim brojem informacija. Zatim ti mediji imaju “tehnologiju prekidanja”, a to podrazumeva da se stalno skače sa jedne informacije na drugu, sa teksta na tekst, sa teksta na audio-zapis ili video-insert, sa interneta na mejl, sa mejla na lajkovanje na društvenim mrežama…
Prva posledica takvog ponašanja je da se tako primljene informacije brzo gube, odnosno nestaju iz takozvane radne memorije, jer traju samo koju sekundu pa se prelazi na nove, i tako redom.
– Ovakvo ponašanje sprečava jedan ključni psihološki mehanizam, a to je prevođenje kratkoročnog pamćenja u dugoročno – pojašnjava prof. Ivić.
– Da bi došlo do tog prevođenja potrebno je vreme da se uspostavi veza nove informacije sa znanjima koje čovek već ima u vezi s tim, da se nova informacija poveže sa životnim iskustvima, da se osmisli, da se to integriše u mrežu znanja. Sve to je otežano.
Druga posledica dugog bavljenja digitalnim uređajima je još značajnija, a to je – pojava dekoncentrisanog uma i mozga, koji bude tako programiran da ne može da se koncentriše na određenu ideju i problem.
– To se jasno ispoljava u nesposobnosti da se pročita sa razumevanjem kontinuirani tekst duži od dve-tri stranice, pa je jasno kakve su posledice takvog mentalnog stanja za školsko učenje – ističe naš sagovornik.
Šta se tu može učiniti?
– Apsolutno bi se moralo sprečiti učenje napamet bez razumevanja, takozvano bubanje. U školama se još uvek masovno daju pozitivne ocene kada učenik izdeklamuje neku lekciju a ništa od toga ne razume. Treba izbeći olako davanje visokih ocena. Roditelji čine medveđu uslugu deci kada vrše pritisak na nastavnike da deci poklanjaju ocene. Treba smanjiti programe, a povećati vreme za razmišljanje o onome što se uči, učenike ispitivati tako da se vidi da li razumeju ono o čemu govore, a ako ne razumeju ne kažnjavati ih nego im pomoći da razumeju. Treba naučiti đake da se udubljuju kada čitaju lekciju, da podvuku svaku reč koju ne razumeju i da potraže šta ta reč znači – zato sam bio uvek protiv besplatnih udžbenika koji se netaknuti vraćaju. I treba izbeći skakanje sa jedne informacije na drugu, što znači ograničiti vreme koje se provodi na digitalnim uređajima.
Može li se to sprovesti u delo?
– Ne verujem mnogo – otvoreno kaže prof. Ivić.
Izvor: Novosti
