Dete koje sebe pretrpava obavezama nije ambiciozno dete, već dete koje misli da ljubav i poštovanje moraju i u detinjstvu da zasluže i da ne pripadaju svoj deci. Naravno, dete se vodi emocijama, a ne razumnim objašnjenjima svojih odluka. Ne zna tačno zašto, ali oseća da je „želim“ tačan odgovor.
Toliko je sve to duboko, da čak ni roditelji nisu svesni. Iskreno nisu. Do te mere su zbunjeni, da zaboravljaju da dete od 3 – 6 godina ne može samo da nađe i muzičko zabavište i engleski, i konjički klub i plivanje. Neko je dete odveo tamo i upisao. Dakle, dečija želja nije dovoljna i svi to znamo.
To nije problem. Danas je sve priladgođeno deci. Ali sve se dešava ISTOVREMENO. E tu nastaje problem. Od strahova i neprijatnih osećanja odrasli, pa i njihova deca beže u obaveze. Ne mogu da budu slobodni i bez redovne potvrde svoje vrednosti.
U dečijem svetu deca to zovu „ja želim“, a roditelji „on/ona voli“, a mi najčešće „funkcionalna anksioznost“.
Radoholičari vole da rade. Ali to nije baš samo tako. Da li vole da rade ili im je teško da budu slobodni i sami sa sobom, pa se ni na moru ne opuštaju nego na 40 stepeni moraju nešto da rade i svemu daju „smisao“ ?
Slično je i kod dece.
Radoholičar voli status i novac. Da bi se dokazivao.
A dete petice i medalje. Takođe da bi se dokazivalo.
A ko ima jaku potrebu da se dokazuje drugima?
Onaj ko ne vidi svoju unutrašnju vrednost.
Pored toga, partneri se (pored svih obaveznih aktivnosti) zbog dečijih aktivnosti uopšte ne viđaju, samo se sreću u zajedničkom stanu. Nakon desetak godina takvog života, teško je pronaći se ponovo.
Dom, muzika, SLOBODNA igra, ušuškanost porodice.. to je najčvršći temelj zdrave ličnosti.
Slobodnu igru, u kojoj svi hoće da budu učiteljica, pa deca sama razrešavaju „problem“ ne može nijedna škola da zameni. Tada dete donosi najvažnije zaključke.
I tako…
Dobro, neka bude da dete „voli“ više od jedne aktivnosti mimo vrtića, škole, ali bar me poslušajte pa mu svaki dan recite da biste ga isto voleli i cenili i vi i vršnjaci i rodbina i bez 50 radnih sati nedeljno i uz dvojku umesto medalje. Opustite ih malo, pa neka deca bar dođu u dodir sa svojim iskrenim osećanjima.
Ako ste upravo smislili izgovor zašto nema potrebe da to uradite… razmislite još jednom.
Piše: Snežana Golić, pedagog
Izvor: Detinjarije.com
