Kažu da čovek ima dva života. Jedan – to ti je ovaj koji živiš sada… Često te mrzi da živiš, umor te hvata, jedva čekaš odmor… onda odmoriš, plakneš gluteuse u slanoj vodi, pa se opet vratiš… i tako u krug. Možda te kopka i pitaš se: „a taj drugi život?“
Drugi počinje onda kada ozbiljno shvatiš da imaš samo jedan.
Sećam se doba Korone, koje je bila pre skoro 5 godina… izgleda kao da je bilo pre 5 vekova. U jednom trenutku je čitav svet shvatio da ima samo jedan život. Iako je lekcija bila za mnoge užasna i teška, život je uspeo da svima prenese istu poruku. Valjda je probao ranije sa slabijim, dimnim signalima, ali ga nismo čuli. Zato nam je sasuo u facu.
Bil Gejts, Elon Mask, Mišković i moj deda iz Bečvara su najzad imali iste šanse. Veliko poravnanje. Svi smo isti. Ni po babu ni po stričevima.
Koliko je privlačna i očaravajuća, skoro čarobna ta ideja da smo svi isti. Pa makar i u bolesti. Pa makar i u smrti.
Ono što muči mnoge, teši svakoga.
To ti je ono kada dobiješ keca iz matematike, ali su svi dobili pa ti je lakše. Poraz nije samo tvoj. „Ništa ljude ne vezuje tako jako kao zajednički i srećno preživljena nesreća.“ reče moj ujak Ivo davno.
Jasno danas vidim da je bio u pravu.
Možda sve ovo što se dešava oko nas ima za cilj da nam pomogne i da nas poveže. Ne znam, verujem da je tako. Šta ću drugo?
Sa druge strane svedok sam da svako juri, skoro svakog dana desi se udes na mostu na kome je led svake zime i preko kojeg svako jutro prolazim. Smanim brzinu i poštujem prirodu, ne kuražim se protiv nje… lagano prelazim i zahvalim se svako jutro.
Pored mene proleće audi, pun gas, ljut na mene koji vozim polako, ljut na mraz i led, ljut na prirodu, ljut i na samoga sebe što nije na vreme krenuo. Ima utisak da će nekako da se izvuče, da njegovo duboko nezadovoljstvo u duši život neće primetiti… ako dovoljno brzo prođe.
Da bude brži od života.
Uhvatim i sebe ponekad kako hoću da ga smutim, da uhvatim prečicu, da prođem brže od njega. I krijem se kao pas kad mazne nešto sa stola, izgrize papuču ili nešto skrivi, pognem glavu i sakrijem se iza repa misleći da, ako ne vidim život – ni on ne vidi mene.
Nemoj misliti da se to samo meni i tebi dešava, dešava se svima. Ono što muči mnoge utehu pruža svima.
Život nije problem koji treba riješiti, već stvarnost koju treba doživjeti.
Imaš samo jedan. Ne idi brže od života.
Srećan utorak svakome ko diše, čim to možeš, možeš i mnogo više.
Johny – sporijij od života 🙂
PS: Mudrost dolazi s godinama, pazi se ponekad godine dolaze same 🙂
PS[prodajni]: Srediti Instagram može da bude jedan korak do tvog cilja, E book je alat za postizanje, nije čarobna pilula, baci pogled ako te zanima ovde
*o životu govoraše Konfučije, Andrić čika Ivo, ujna Soren Kierkegaard…
ako ti je neko prosledio ovaj mejl Hvala mu od srca što širi ideju, ovde se možeš prijaviti na newsletter
Izvor: Detinjarije.com
