Pripemao sam se puno za ovo putovanje. Baš mi bilo stalo da uspem, maštao sam o rezultatu, o tome kako ponosno mašem zastavom sa vrha i šaljem svima oko mene jasnu i malo prkosnu poruku:
Jesam vam rekao da može.
Put nije bio nimalo lak, ali sam verovao pa mi je bilo lakše. Puno smo išli peške, šetali, hodali… nekada kisnuli, povremeno promrzli, ali smo zajedno verovali. To nas je držalo.
Putovanje me je koštalo poprilično, deo sam platio novcem, deo živcima, a najveći deo je baš onaj koji ne mogu nikada da nadoknadim. Platio sam vremenom. Ali takav je paket.
Svaka škola se plaća i ima svaka škola ima svoje trajanje.
Na putovanju sam upoznao ljude koji su na istoj misiji. Neke sam poznavao površno i imao razne predrasude o njima. Naučih da je površnost majka osuđivanja. Putovanje nas je produbilo, probistrilo nekako, tako da smo jedni druge zavoleli onakvi kakvi jesmo.
Svako ima nešto što niko drugi nema da uradi nešto što niko drugu ne može.
Ta povezanost i osećaj da nisam sam me je ispunjavala, radovala, tešila. Ono što muči mnoge teši svakoga. Tešili smo se i radovali u isto vreme.
Prešli smo prvu etapu, zatim drugu, uživali u zalascima sunca zajedno, stigli do poslednjeg kampa. Još samo jedan dan. Još samo jedan uspon.
Cilj je nadomak ruke. Došao je taj dan.
Penjemo se svako za sebe, a opet nekako svi zajedno. Svako mora da korača za sebe, svako bira za sebe, svako ima izbor, ali kao da svi želimo jedno. Da osvojimo taj vrh.
Još samo jedan korak.
Popeo sam se na metar do same litice, ne vidim jasno od sunca i želje koja ne samo da je u meni, već kao da trepti u vazduhu. Želja cele jedne grupe bistrookih kao fina prašina me je zaslepela.
Na vrhu sam.
Prašina se polako sleže. Na dva metra oko sebe vidim oblake, sunce, vidim čak i svoja stopala sasvim jasno. Osećam da čvrsto stojim na vrhu. Zatvaram oči na trenutak i dišem. Zahvalan što sam uspeo.
Otvaram oči – imam šta i da vidim. Popeli smo se na pogrešan vrh.
Preko puta nas je pravi vrh, onaj na koji treba da stignemo. Osećam razočarenje, gledam u ljude, oni gledaju u mene. Čak i oni najrečitiji nemaju šta da kažu.
Tišina.
Gledamo u vrh. Nalazi se samo na 100 metara više od našeg. Ali. Uvek postoji ono ali. Da bismo se popeli do njega moramo da se vratimo skroz do dna.
Mogao bih da se zakunem da je penjanje na vrh najzahtevniji izazov koji sam imao u životu. Mogao bih… sve dok nisam krenuo kad dnu.
Nije junak onaj ko se popne već onaj koji se ne plaši da krene ponovo, ali od nule.
Znam da ovih dana razmišljate o vašim nulama, ili narodnim jezikom „Kud ćemo sad?“ Nisam ni sam imao odgovor. Pustio sam da priroda uradi svoje balanse.
Kad sam već u podnožju reših da iskoristim prednosti kampa. Primetih da sam živ, da imam ruke i noge, da me mozak služi, da pišem i dišem, primetih moje devojke koje me vole i grle, primetih svog vernog garavog krznenog ortaka koji mi očima šalje poruku: „dobro je čoveče – vidi nas“ dok maše repom direktno iz srca.
Šta bih vam rekao u ovim danima osim da pogledate svoje nule. Da budete zahvalni onome što imate, da se zgusnete, da se zahvalite telu, mozgu, očima… pravim prijateljima, porodici… toploj sobi…telefonu ili kompu na kojem ovo čitate.
Kibnite vaše nule onako iz prikrajka, kao da gledate nekog komšiju kojem zavidite. Kad vidite sve što imate shvatićete da je nula super za start.
Krećemo od nule, a neki su nula. Velika je razlika
Srećan utorak svakome ko diše, čim to možeš, možeš i mnogo više.
Johny – nulti 🙂
PS: Tražeći ono što mi treba, a što ni sam ne znam šta je, išao sam od čoveka do čoveka, i video sam da svi oni zajedno imaju manje nego što imam ja, koji ništa nemam, i da sam kod svakog ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim.*
*moj rođak Ivo Andrić je znao ovo da kaže posle izbora
Izvor: Detinjarije.com
