Da li stvaramo uspomene ili materijal za hvalisanje?

Verujem da i najbolji voditelji sveta,  profesionalci menjaju svoje ponašanje pred kamerom. Bez obzira na tu činjenicu, mi rado spontanost u važnim trenucima naše porodice „ubijamo“ pravljenjem „uspomena“.
Brzinom dva treptaja, naša „uspomena“ stiže u još 1000-10.000 kuća.
Naravno, nije uvek tako, ali je veoma često.
Taj fenomen jasno govori koliko nam je  neophodna potvrda naših vrednosti i divljenje okoline, da bi popunila rupe naših života.
Uzroci su poznati i brojni, a potreba za  potvrdom naših izbora, emocija, lepote, dobrote.. ima veze sa svim i svačim, a  sa stvaranjem uspomena najmanje.

I sve je to redu, ako tu nema trećih lica, nego snimaš sama sebe kako čekaš momka na stanici, ali ne vučeš ga u kadar kad umoran stigne, nego je to samo vaš trenutak.

Pravimo iznenađenje za nama dragu osobu, snimimo malo dekoraciju, sebe – razumem, ali  dodatno slavljenika opeteretimo  kamerom – ne razumem.
Gotovo sam sigurna da je fotografija sa događaja sasvim dovoljna uspomena, a da je taj trenutak namenjen samo prisutnima. Ili je cela priča farse radi? Ne mogu da se ne zapitam. „Iznenađenom“ svakako nije lako, to svi znamo.

Najbolnije za mene – snimanje i deljenje  razgovora sa decom ili svojim  roditeljima i pokušaj da na neki njihov nespretan komentar dobijemo koji lajk.
I tako dalje..

Čuvena rečenica: „Neka radi  šta ko hoće „, se retko koristi na pravim mestima, čini mi se. I u ovom slučaju toj popularnoj rečenici fali „SEBI“.

Dakle „Neka svako radi SEBI šta hoće“

Sebi, ne svojoj deci, prijateljima, partnerima….

„Ja imam, a ti nemaš…“
„Mi se volimo više od vas…“
„Pogledajte kako smo bogati…“
„Dete nam je bolje od vaše dece..“
Toga nema na mrežama, samo spontane uspomene.

Dovoljno je da postavimo sebi pitanje – „Zašto želim ovo da delim sa velikim brojem ljudi“ i odgovorimo iskreno.

Svako radi šta hoće i ima svoje mišljenje, pa ni ovaj tekst nije stručni. Kada bi se tešili.

Autor: Snežana Golić
Izvor: Detinjarije.com