Kao što je krsna slava osobeni i prepoznatljivi znak za Srbina, tako je i badnjak naročita srpska običajna odlika. No, Badnji dan i badnjak nisu srpska neznabožačka tvorevina, niti novotarija sazdana na slovenskom obožavanju drveća, već su, svojim poreklom, iz one duhovne riznice koja je nastala u temelju i jezgru narodnog bića kakvo su u pradavnini bili Indoevropljani. Srbima kao delu slovenske porodice naroda, koja je grana velike indoevropske entničke, jezičke i kulturne zajednice, danas može biti na ponos što su, održavajući Badnji dan, sačuvali – više no bilo koji od indoevropskih naroda – ovaj praznik u punoj običajnoj svežini, premda on seže u najtamnije dubine vekova, do praskozorja ljudske civilizacije, u samu iskon.
Pročitajte i: Božić i deca: napravite čestitke
Poreklo badnjaka. Kao i većina pojava davnog i tamnog postanja, tako i badnjak, a time i Badnji dan, zadugo nisu etimološki pouzdano bili razjašnjeni. Danas je, međutim, u nauci prihvaćeno gledište po kojem badnjak stoji u tesnoj vezi sa univerzalnim mitologemama nastalim u prelazu iz stare u novu godinu (….)
Posmatran u ovoj ravni, gledan očima čoveka koji je živeo pre pet hiljada godina, Badnji dan se čini kao prastari praznik izbavljenja pod pomora, kao prava svetkovina borbe za život. U studenom okruženju, okovan zimom i ledom, svele i mrtve prirode oko sebe, u danima koji su tako okraćali da se čini da će prevladati beskonačna noćna tama, uz sve dalje sunčevo svetlo i njegovu zgaslu i nedopiruću toplinu, čoveku davnine nametao se utisak kraja sveta i veka i neizbežne smrti. Prevaga sila tame i podzemnog sveta u tim danima je očigledna, te se čini da je došlo poslednje vreme. I kao što sa očajanjem počinje pravi optimizam, i u beznađu zaiskri podsticajna nada, tako u zimskoj kratkodnevici, ljudskim dejstvom nastaje prevratna borba. Sečom badnjaka, čiji je koren u donjem, čoveku nenaklonjenom svetu, njegovim prinošenjem na žrtvu, razgorevanjem na ognjištvu pojačava se čistilačka snaga i životodavno dejstvo vatre, kao pripomoć Suncu, sa željom da bude onoliko života koliko se sa badnjaka roji varnica. Samo pregorevanje badnjaka je taj delbeni čin početka pobede nad mrakom i smrću i novo raspretavanje života.(…)
Badnjak, koji je najčešće hrastovo deblo, panj ili grana, seče se svečano, u ćutanju, pre sunca, i tako da padne u pravcu istoka, kao žrtva izlazećem suncu, a njegovo paljenje, posipanje žitom, prelivanje medom i mlekom, prvenstveno služi pospešivanju plodnosti i roda, predstavljajući istovremeno i prelaz iz stare u novu godinu.Ovaj važan godišnji čin, kakav u nekom od oblika imaju svi, ne samo indoevropski narodi, tokom vekova, uprkos tolikim delovanjima kojima je spirano i zatirano sve što je dohrišćansko mitološko nasleđe, u Srba je očuvan u izvornoj nepomućenosti, obogaćenoj novim izrazima radovanja životu. Preneto iz praiskoni, praznovanje Badnjeg dana je veličanstveno svedočastvo ostataka stare srpske vere i drevne indoevropske mitologije, skladno stopljeno sa kasnijim religijskim nanosima, što se najrazgovetnije vidi na teško deljivoj prazničnoj celini Badnjeg dana i Božića.
