Aleksandar ima 24 godine i tri objavljene knjige: "Roditelji su nam najbolji prijatelji i večni oslonac"

On ima samo 24 godine i već tri objavljene knjige. Njemu pisanje ide od ruke, ali pored talenta i velike volje, on je uspešan zahvaljujući podršci koju ima od roditelja i to od najranijih dana. On je Aleksandar P. Marić, pod umetničkim imenom Alexander Arthur Marr, a bolje ćete ga upoznati ako pročitate knjige Pisma iz budućnosti, Šesti Božiji izaslanik i Božiji gnev, deo trilogije Koloros, čije nastavke jedva čekamo.

Da li se sećaš prve knjige koju si pročitao i čime te je impresionirala?

Ako govorimo o prvim knjigama, onda moram da kažem da to nisu bili romani, već knjige koje se svrstavaju u takozvanu savremenu, naučnu psihologiju. Knjiga Tajna, autorka Rhonda Byrne i Moć podsvesti od Džozefa Marfija, predstavljaju moj početak i ogromnu promenu u shvatanjima i razmišljanjima jednog dečaka. Od srca savetujem svakoj mladoj osobi koja još uvek ne spoznaje sopstvenu svrhu u životu, niti zna šta želi, da odatle krene. Pomenute knjige, impresionirale su me otkrivajući mi neverovatne mogućnosti koje se svima nama nalaze na raspolaganju a da toga nismo svesni. Pomogle su mi da započnem put pronalaska samog sebe, a da bi to bilo moguće neophodno je shvatiti moć koju ljudska misao ima, čak i destruktivna. Odgovor na pitanje ko sam ja, leži u razumevanju svakodnevnih misli koje vladaju nama. A odgovor na pitanje ko želim da budem i kako to da postanem, krije se u uspostavljanju umne ravnoteže, misaonog sklada, u trenutku kada mi počnemo da vladamo mislima. Kasnije sam prešao na autora za čija dela kultura i kritika govore da su kič, sa čime se ja ne slažem, a to je Paolo Koeljo, konkretno u mom slučaju, reč je o Alhemičaru. Takođe i Robin Šarma, Kaluđer koji je prodao svoj ferari. Po meni su to dela koja mogu imati jako pozitivan uticaj na mlađe generacije i biti ujedno podstrek ka dubljem i smelijem zalaženju u svet književnosti, tako što će probuditi u nama ljubav prema pisanoj reči.

Šta za tebe znači srećno odrastanje? Knjige preporuke za srećno odrastanje?

Srećno odrastanje za mene znači odrastati u jednoj porodičnoj, ljubavnoj harmoniji i dok god takva atmosfera vlada u porodici dete će se razvijati na pravi način i mentalno sazrevati baš onako kako je potrebno da bi stasalo u pre svega dobrog čoveka. Tako da bez obzira na sve poteškoće koje nas snalaze u životima, smatram da je obaveza roditelja i najveća dužnost da to teško breme iznesu na svojim leđima i obezbede da detetu nikada ne manjka osećaja ljubavi. Nema tu knjiga za preporuku, već samo oči deteta koje su konstantno izložene prirodnoj ili usiljenoj predstavi roditelja gde oni kao glavni glumci, svojim primerom, kakva god predstava bila, bivaju glavni putokaz ka srećnom odrastanju.

Koliko su roditelji uticali na tvoj životni put?

Ogroman uticaj su imali. Sopstvenim primerom su mi otvorili oči, bezuslovnom ljubavlju zaštitili moju dušu od spoljašnjih uticaja, koji uvek teže da istu uprljaju i naposletku ogromnom podrškom, koju svako dete zaslužuje, dali su slobodu mojoj mašti. Roditelji su nam najbolji prijatelji, večni oslonac i uvek nam žele samo dobro. Naravno, neretko su deca nesvesna te velike istine.

Porodica Marić

Kada si shvatio da si pisac, šta je bilo prelomno?

To je došlo onako niotkuda, odjednom, naglo. Iznenadno sam počeo da dobijam ideje, jednu za drugom, kao kratke filmove koji su mi se javljali u umu postajući sve duži kako vreme odmiče i terajući me da se zaustavim i razmislim šta sa njima da radim. Razumno je bilo jedino da ih prenesem na papir i taj momenat kada sam prvi put seo kako bih pokušao da vizijama udahnem život putem reči i podelim priču sa još ljudi, bio je preloman jer sam istog trena osetio da je to to, moj put, ono što želim i što volim.

Da li ti je teško pisati, da li imaš neke rituale, da li sebi zadaješ svaki dan po …. stranica?

To je individualno i verujem da bi većina pisaca drugačije odgovorila na ovo pitanje. Što se mene tiče, ja pišem jako lako, jer imam pregršt ideja, moj mozak 24h dnevno radi i stvara nove ideje, likove, radnje, svetove, što mi olakšava pisanje pre svega zato što znam šta i o čemu treba da pišem. Nije mi potrebno da sedim i smišljam, sve mi prirodno dolazi. Nemam rituale, mogu da pišem u bilo kom trenutku u toku dana, ali da, zadajem sebi neki tempo, ne bih da otkrivam o kom broju reči se radi na dnevnom nivou, međutim, ne prisiljavam se da zadato uvek ispoštujem jer nekada jednostavno ne ide i u tom slučaju pisati je isto što i mučiti se.

Kažeš da je ljubav bila prekretnica u tvom životu, kako te je ljubav pokrenula? Koliko snažan podsticaj mogu da budu osećanja?

U srednjoj školi sam bio jako haotičan, potpuno izgubljen, nezaineresovan, sve dok se nisam zaljubio u jednu devojku koja je imala veoma bitnu ulogu u mom životu. Njoj dugujem veliku zahvalnost i pamtim je kao osobu koja se pojavila kada mi je bila najpotrebnija, izvela me na pravi put, vodila istim sve dok nije došlo vreme kada nam se putevi razilaze, pa i tada mi pokazala kuda treba sam da nastavim. Osećanja su u stanju da potpuno promene naš život. Brojni su primeri za to uvek bili i uvek će biti. Ja sam jedan od primera.

Tvoja poslednja knjiga Božiji gnev je epska fantastika, reci nam nešto o žanru, o njenom sadržaju, o trilogiji, šta će se dešavati u nastavcima?

Što se tiče žanra, za sada se moje pisanje malo vezuje za realne životne dogadjaje. Sa druge strane, bavim se jako važnim pitanjima i problemima naše svakodnevnice. Epska fantastika, baš kao i fantastika, pružaju mi mogućnost da sopstvenu zamisao prenesem na imaginaran način, sa puno likova i bogatom radnjom a da pri tome nateram čitaoca da zamisli stvari koje ne postoje.

Roman objedinjuje neke aktuelne današnje teme. Globalno zagrevanje, narušavanje prirode, odbacivanje Boga i ljubavi, skrnavljenje čovekove unutrašnjosti primamljivim kratkotrajnim zadovoljstvima, slabošću čoveka pred grehom i neotpornošću pod iskušenjima. Takodje, i zapostavljanje iskonskih životnih vrednosti. Roman dodiruje ta pitanja na indirektan način, kroz dinamičnu i uzbudljivu priču na krilima mašte gde svaki lik ima svoju svrhu i pokazuje sudbinu odredjenog tipa čoveka i njegovu sposobnost da se nosi sa pritiscima vremena.

Već za mesec dana izlazi nastavak, a do kraja godine i treći deo. Jedino što bih za sada otkrio jeste da je prvi deo samo lagana uvertira u sve što sledi.

Koliko je sport važan za odrastanje i za profesiju kojom se baviš? Ti treniraš kik boks.

Sport je vrlo važan za izgradnju naše ličnosti. Deca treba da se bave sportom od malih nogu, steći će radne navike, naučiće da budu deo kolektiva, upoznaće prijatelje za ceo život. Taj neki trag koji sport ostavi na nama tokom odrastanja, nosićemo ceo život, biće deo našeg karaktera i biće nam veliki saveznik čime god se bavili u životu. Svakako, moj savet je da se deca oprobaju u više sportova i da im se dozvoli da sami odaberu onaj koji im najviše prija. Ne treba ih prisiljavati da se bave određenim sportom radi nekih sopstvenih neostvarenih ambicija niti zbog popularnosti i novčanih pogodnosti koje ostvarenje u pojedinim pruža.

Šta bi poručio mladim ljudima koji ne znaju kako da ostvare svoje snove?

Da maštaju, veruju i rade! Naše je da znamo šta želimo, celim bićem verujemo u ostvarenje sna i neumorno sa ljubavlju radimo sve što je u našoj moći. Bog će se pozabaviti ostvarenjem.

Šta bi poručio roditeljima, a šta nastavnicima?

Roditeljima da se maksimalno posvete deci, da ih ne zapostavljaju i da se pobrinu da im nikada ne manjka ljubavi. Što se tiče nastavnika, da se potrude da zainteresujete decu i da pokažu prirodnu lepotu svakog pojedinačnog predmeta, kako bi deci bilo lakše da prepoznaju šta je to što ih ispunjava i gde vide sebe.

Za kraj reci nam svoj moto koji te pokreće.

Misao Alberta Ajnštajna, stalno mi je u glavi: „Mašta ima toliku moć, da obavija ceo svet.” Zaista mislim da je sve moguće.

Intervju vodila tatjana Rapp
Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: