Molitve za dobar ishod
Indijanske žene često su se silom prilika porađale izvan naselja, u nepogodnim ili čak opasnim uslovima. Međutim, one su bile su izuzetno izdržljive i naviknute na teškoće. Porođaj je često nastupao usred teškog rada, a žena bi zatim novorođenče umotala i noseći ga na leđima pešačila satima natrag do sela. Kako kako bi se umanjila mogućnost nepovoljnog ishoda porođaja, sprovođen je čitav kompleks rituala, molitvi i zaštitnih radnji. Svako pleme imalo je sopstvene molitve i oblike žrtvovanja višim silama, kako bi se porođaj odvijao kako treba.
Nakon porođaja, majka i dete bili su četiri nedelje izolovani u „Mesečevoj kući“, šatoru malo udaljenom od sela. Prema tradiciji, majka nije smela da jede crveno meso dok joj ne prođu lohije (krvarenje), a otac – dok bebi ne otpadne pupčana vrpca. Vrpca se zatim zakopavala u mravinjak, kako bi dete postalo vredno. U nekim plemenima, pupčana vrpca ženskog deteta je po rođenju zakopavana u kući, a muškog u kukuruznom polju, što je jasno ukazivalo na podelu rada.
Novorođenče indijanci odmah potapaju u vodu u ceremoniji nalik krštenju, da bi zatim u zavisnosti od kulture i običaja usledilo obrezivanje, bušenje kože i stavljanje ritualnog nakita ili amajlija, kao i pomazanje uljem ili životinjskim lojem.
„Porođaj je često nastupao usred teškog rada, a žena bi zatim novorođenče umotala i noseći ga na leđima pešačila satima natrag do sela.“
Ime se davalo na samom rođenju – iz repertoara imena klana, pod utiskom okolnosti povezanih sa dolaskom deteta na svet ili po nekoj prirodnoj pojavi. Dečaci i muškarci često su sticali nadimke koji su čuvali sećanje na neke njihove podvige, pa nije bilo neuobičajeno da ih menjaju tokom različitih faza u svom životu.
Uvek uz majku
Deca u indijanskim porodicama rađala su se u intervalima od oko četiri godine, budući da su majke dugo dojile i da se poštovala seksualna apstinencija tokom tog perioda. Porodice su u proseku imale tri ili četiri deteta. Evropljane je uvek intrigirala posvećenost Indijanaca svojoj deci. Ukoliko bi majka novorođenčeta umrla, otac bi preuzeo hranjenje deteta i to dajući mu iz sopstvenih usta vodu u kojoj je otkuvan kukuruz. Majke su decu dojile godinama, pa su ih uvek nosile uz sebe u nosiljkama privezanim za leđa, a kasnije na ramenima. Sa tri godine, nošenje bi prestajalo i dete bi se polako uključivalo u aktivnosti zajednice, učeći kroz posmatranje i oponašanje drugih.
„Evropljane je uvek intrigirala posvećenost Indijanaca svojoj deci. Ukoliko bi majka novorođenčeta umrla, otac bi preuzeo hranjenje deteta i to dajući mu iz sopstvenih usta vodu u kojoj je otkuvan kukuruz.“
Omaha Indijanci negovali su poseban obred prelaska kojim je dete kad prohoda simbolično primano u zajednicu. Ovaj ritual odvijao se u proleće, kada su se mogli čuti prvi gromovi, a učestvovala su tek prohodala deca. Bosonogo dete postavljano je da stoji na svetom kamenu, a članovi plemena pevali bi molitvene pesme i detetu obuvali nove mokasine. Prvo ime deteta je odbacivano, i davano mu je novo, koje je ovom prilikom objavljivano celoj zajednici i čitavoj prirodi. Ove prve mokasine imale su rupu na jednom đonu, kako bi se, po verovanju, sprečila smrt deteta. Naime, ukoliko bi glasnik iz sveta duhova došao da uzme dete, ono je moglo da se spasi kazavši „Ne mogu na put, mokasine su mi istrošene“.
