Koliko zaboravljamo sebe svakodnevno, dok namirimo njih 40, ne ostane ni sveće ni vremena za nas. Tako je na poslu, kod kuće, pa i na groblju.
Zadušnice, svi izlaze na groblje. Kome su sveže rane tuguje, sa druge strane život ide dalje i ne čeka nikoga, pijanci se sprdaju, zovu ih “sajam pršute i rakije”.
Moj zadatak je da odvezem ženinu strinu i strica do groblja. Da upalimo sveće. Nije mi teško.
Tog jutra kada sam ustao bio je upaljen TV, ustala je i Natalija sa svojih svežih 7 godina. Prvo je izveštaj o zemljotresu u Turskoj i Siriji a zatim rat u Ukraini.
Zemljotres objasnih lako. Tektonske ploče, drmao sam dva klub stola i udarao ih dok smo posmatrali kako se trese čaj na stolu. Sve je jasno.
Kod rata sam zapeo. Na pitanje “Zašto ljudi ratuju?”, nisam imao odgovor. Zato što su budale nije bio primeren.
Slika gore je spomenik 4 vere iz Prvog svetskog rata, koji sam video na groblju u Čačku. Jedan kamen opisuje sve, Davidova zvezda, Polumesec, Pravoslani, i Katolički krst na istom spomeniku, svako je u nešto verovao, svako se za nešto borio i … svi su isto mrtvi. Sve ih isto žale, svima je isto bilo teško kada se nisu vratili.
I još jedno ih spaja. Kao i Nata i ja, nisu imali pojma zašto ratuju.
Da se manemo rata. Deca najbolje znaju da se ne vežu za teme previše. Odnekle iskoči pitanje:
“Šta je to hobi?”
Odhnuh, lako pitanje. “Hobi je nešto što radiš, a ne primaš platu. Ja volim da ronim, da sviram gitaru. Evo idem uskoro da probam da glumim.”
Malene oči su se ozarile. “Da budeš glumac?”
“Da, što da ne.”
“Dobro. Samo nemoj da glumiš vojnika, da ubijaš nekoga i da se ljubiš sa drugom ženom”
Obećah lako. Vojnika neću prihvatiti ni pod kojim uslovima, a za ljubljenje sa drugom ženom neka mi nađu dvojnika (kada budem toliko poznat moraće, nemaju kud)
Stižemo u Crkvu, vadim telefon iz džepa i poruka kaže “Kupi 40 sveća”. Ulazim i kupujem sveće za 40 ljudi koji nisu više živi. Strina odlazi iza da upali sveće. Kažem joj kroz polušalu:
“Upali jednu i za mene.”
“Ju, šta to pričaš. Danas su zadušnice, ti si živ.”
“Pa imam i ja dušu, upali mi za žive.”
Koliko zaboravljamo sebe svakodnevno, dok namirimo njih 40, ne ostane ni sveće ni vremena za nas. Tako je na poslu, kod kuće, pa i na groblju.
Strina se nasmejala i otišla. Vraća se za par minuta i kaže:
“Upalila sam za tebe i tvoju porodicu.”
Rekoh: “Ja sam tražio samo za mene.”
“Valjda su ti i oni važni?”
“Jesu. Zato i palim sveću za mene. Ako je meni dobro svima će im biti dobro.”
Kolika je razdaljina između mene i mene, tolika je razdaljina između tebe i mene.
Srećan utorak svakome ko diše, čim to možeš možeš i mnogo više.
Johny – Svetovni 🙂
PS: Zapalite prvo sveću za sebe, pomolite se za sebe, prvo masku sebi pa tek onda deci – vele stjuardese a one su najbliže bogovima na nebima 🙂 Razdaljine u zadnjoj misli posudih od Bepe mi drage. I da, možda je tu odgovor na Zašto ljudi ratuju? Zato što ne vole sebe dovoljno. Ko voli sebe i ko je sa sobom blisko ne može da mrzi.
Prijavite se na besplatni newsletter na
https://subscribepage.io/bajkautorkom
Nikola Petrović Johny je autor popularnog bloga i instagram profila “Sasvim digitalno” i kreator E-booka “Kako uspešno voditi Instagram” koji vam može pomoći da vaše ideje proširite i do vašeg hobija napravite biznis.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Bajka utorkom: Eee ne može i Jare i Pare
Osmehuje se kiselo i odlazi od mene. Ovo mi se desilo mnogo puta u životu. U mladosti skoro svaki drugi dan. Želeo sam da idem na rođendan u petak, pa...
Siromaštvo – najsnažniji okidač stresa i lučenja kortizola
Siromaštvo dovodi do posebnog odnosa prema životnim uslovima, koji, iako puni topline i darežljivosti, zahtevaju stalnu budnost pred opasnošću i donose hronični stres, jer siromaštvo ugrožava mentalno i fizičko zdravlje...
Bajka utorkom: Blokirala sam, ne mogu da pišem. Blokirao sam, ne mogu da kreiram ništa.
Koliko puta ste ovo čuli? Još gore, koliko ste puta ovo čuli od sebe :) Danas treba da napišem bajku, nemam ideju šta bih napisao. Da me neko pita za...
Kopaonik je najskuplje mesto trenutno, a kako zimovati tamo za džabaka
Obećao sam Nataliji da ću je ove godine naučiti da skija. Obećanja se kod nas u porodici poštuju. Krenuli smo da planiramo. Preskupo je da idemo svo četvoro na skijanje....
Nema komentara.