Deluje li ovde nešto poput porodične savesti?
To možemo nazvati porodičnom savešću. Postoji jedna sila, jedna instanca koja deluje poput nečega što sve usredsređuje na poravnanje. Na primer, da se oni isključeni ponovo vrate u porodicu, ili da svako snosi odgovornost za svoje postupke, ili da se posledice krivice ne prebacuju s roditelja na decu i unuke.
Ako to shvatim, pomoću ove instance mogu u sistem da uvedem red koji izbavlja iz tih teških sudbina, ili pak ublažava njihovo dejstvo. Tada svi mogu da odahnu. Dobre sile su opet na potezu i dovode do oslobađanja i rasterećenja.
Kada je porodica na taj način dovedena u red, pojedinac može da se odvoji od porodice, ali i dalje osećajući njenu podršku i iza sebe njenu snagu. Tek kada prizna vezanost za porodicu i jasno uvidi i prihvati sopstvenu odgovornost, pojedinac se oseća rasterećeno i može da krene svojim sopstvenim i samo njemu određenim posebnim putem, a da ga prošlost ne opterećuje i ne proganja.
Time prilično ograničavate uverenje da je „porodica uzročnik bolesti“.
Ljubav u porodici uzrokuje kako bolest tako i ozdravljenje. Nije porodica ta koja izaziva bolest, vec je to dubina vezanosti i potreba za poravnanjem. To je ono što u porodici može da dovede do bolesti. Kada se to iznese na videlo, istom tom ljubavlju i potrebom za poravnanjem može se na jednom višem nivou isceliteljski uticati na bolesti. Dakle, potpuno je nepravedno ako se jednostavno kaže da je porodica uzročnik bolesti.
Vi ne dozvoljavate da se o porodici loše govori.
Ne, optuživati porodicu jednostavno je nepravedno. Patnje u porodici ne nastaju zbog toga što porodica postoji. Kakva je porodica, takav je i život. U porodici započinjemo život i pitanje je kako da pojedinac na toj osnovi ostvari svoj život na način koji ce mu omogućiti napredak.
Vratimo se još jednom terapijskim školama. Ponekad imam utisak da kritički gledate na svoje kolege. Terapeutsko tržište je u međuvremenu postalo široko polje rada. Klasična frojdovska škola, s klijentom na kauču i analitičarem van njegovog vidnog polja, samo je jedan mali deo u oblasti terapije.Na sve moguće načine pokušava se da se terapeutskom intervencijom pokrenu isceljujuće sile. Terapija muzikom, bojama, psiho-fizioterapija, terapija razgovorom, plesom, hipnozom, kontrolom disanja itd.… – bilo bi sigurno nepravedno umanjiti vrednost svih tih vrsta terapije.
To svakako nije moja namera, tim pre što sam i sâm mnogo naucio baveci se psihoterapijom. I psihoterapija se vremenom veoma razvila na osnovu iskustva. Frojdovi uvidi do danas su ostali kamen temeljac psihoterapije, ali oni su se, u međuvremenu, u mnogim sferama dalje razvili. Ne možemo se ograničiti na Frojdove metode – ali one se zbog toga ne moraju potcenjivati. One ostaju osnova i početak psihoterapije.
