Dete retko ko – ili gotovo niko – ne poštuje. Ceo proces pretvorio se u intelektualno tutorisanje. Odrasli ljudi kažnjavaju sebe jer ne liče na decu. Mnogo bi više otac i majka mogli od svog deteta da nauče nego obrnuto. Čovek se izgubio u želji da bude važan, pri tome zapostavljajući potrebu deteta da istražuje, primećuje i slobodno stvara. Okviri pedagogije i didaktike su toliko narasli da se ugušuje ljubav prema detetu, malom čoveku nespremnom da razume ovaj svet.
Kad odrasli budu respektovali dete, doći će do promene sveta nabolje. Roditelji zaljubljeni u proizvodnju oružja i oruđa (prvostepene opasnosti) nisu dobri roditelji budućnosti.
Božidar Mandić: Jadi mladih danas nisu kako voleti, nego kako zaraditi
Dete niko – ponoviću – ne poštuje jer bi tada i samo čovečanstvo moralo da se pretvori u odgovornost, čistotu, pogled koji razvija duh narednog vremena, a ne razara ga. To je teže nego pomagati deci tako da je njima još teže. Pomagati deci, tako da je njima još teže, osuda je vremena u kojem živimo i negujemo iskrivljeno lice otuđenja. Niko nikom više ne treba. Ljudi su pojeli druževnost, zajedničko trošenje vremena, prisnost i prožimanje duša. Dete na to još ne pristaje, mada je često prisiljeno u strpanom prostoru, stešnjeno među aparatima i predmetima, da ponekad ugleda svoje roditelje i prevaspita ih.
Izvor: Danas
