Čudnovato je kod mene da mnoge događaje i pojave mogu da predvidim. Tako sam već petog meseca posle venčanja ja predviđao da cu imati dece. Prvo je bio sin sa plavim očima, koje su posle postale graoraste, pa onda smeđe i najzad crne. To je bilo neko nevaljalo dete sa čudnovatim prohtevima. Ono je, na primer, s najvećim zadovoljstvom čupkalo meni sve dlačicu po dlačicu iz brkova i ja sam to, sa suzama od bola u očima, strpljivo dozvoljavao, jer mi je tašta objasnila da se to mora trpeti, da je to upravo najveće zadovoljstvo za oca kad mu dete počupa brkove. Štaviše, moja tašta, da bi mi učinila što veće zadovoljstvo, hrabrila je malog tiranina vičuci mu jednako: čup, čup, čup!
Ali, to su bili prvi dani detinji koji pripadaju više majci. A posle nekoliko godina, moj sin je već toliko odrastao da je sva briga oko njegovog vaspitanja pripala meni kao ocu.
Pročitajte i: Efraim Kišon: Moje zlato spava
A kad kažem briga, to nije tek onako uz reč, nego ćete odmah videti da je to bila prava briga. Dok je moj sin junački preskakao plotove, ja sam se još tesio gledajući u njemu Hanibala koji ce preći Alpe; dok mi je preskakao preko glave, tešio sam se gledajući u njemu Miloša Vojinovića koji ce preskočiti tri hata i na njima tri plamena mača; dok je krao komšijska jaja, ja sam se i tada još tešio naziruci u njemu budućeg osvajača Napoleona. Ali, on poče i takve stvari da čini kojima se već nisam vise mogao da tešim, jer nisam ni u političkoj ni u kulturnoj istoriji mogao da nađem ugleda. On, na primer, razbije komsijške prozore i ’ajd’, to nije ništa; po svoj prilici i mnogi drugi veliki ljudi razbijali su komšijske prozore, ali on uzme moj najlepši letnji kaput, odseče mu peš ili rukav i napravi sebi barjak, pa onda skupi pod barjak veliku vojsku i opkoli moju kuću, pa na znak za napad i bez obzira na prozore, na baštu i sve ostalo, osvoji tvrdinju i onda, kao i svaka pobedonosna vojska, otpočne po tvrdinji pokolj, te pootkida svima pilićima u kokošarniku glave.
nananananana