Ja se, razume se, zabrinem i to više kao roditelj nego kao sopstvenik poklanih pilića. Saopštim mojoj ženi tu brigu i, razume se, zabrine se i ona. Jedno veće mi izmenjamo mišljenja onako kako to zabrinutim roditeljima dolikuje. Ženino je mišljenje bilo da je dete bistro, na mene. I moje je mišljenje bilo da je dete bistro, ali da bez ikakve potrebe preteruje u manifestacijama svoje bistrine i da će tako beskorisno istrošiti snagu i upropastiti u sebi budućeg velikog čoveka. Najposle, nije mi toliko bilo žao sto bi i on ušao u red izlišnih i za Srbiju beskorisnih ljudi, ali sam se ja uopšte bojao toga da mi dete bude bistro jer sam bio uveren da, ako bude bistar, prvo, neće postati ministar u Srbiji, a drugo, izvesno će steći sklonosti ili da falsifikuje rekvizicione priznanice ili taksene marke. Ako ne to, a on će kao računopolagač sklapati vešto lažne račune, umeće lepo da nađe razloga kako bi pojeo državnu porezu, umeće da potpisuje svoje poznanike i prijatelje, i, uopste, činiće sve što bistri ljudi u Srbiji čine. Prema ovakvim sposobnostima on će biti upućen da bude ili sreski načelnik, ili opštinski predsednik, ili poreski nadzornik, ili poštar, ili, najzad, blagajnik kakvog novčanog zavoda. A meni se nijedno od ovih zvanja ne sviđa, te sam stoga bio protivan tome da mi dete bude vrlo bistro.
Pročitajte i: Zahar Prilepin, pisac i otac četvoro dece: “Pomagao sam ženi na svakom porođaju”
Ta me je briga strašno jela, kao što moze briga da jede čoveka uopšte, a čoveka koji ima vrlo bistro dete, napose. Moja je žena po svojoj supružnickoj dužnosti delila tu brigu sa mnom, kao sto uopšte dobre žene dele mnogo koječega sa svojim muževima; a naše dete odreklo se već želje da bude Hanibal, Vojinović ili Napoleon, jer je pre neki dan udavilo mačku, a ja sam uveren da ni Hanibal, ni Vojinović, ni Napoleon nisu davili mačke.
Eto, ta me je briga dovela do misli da intervjuišem jednoga od naših odlicnih pedagoga, člana Prosvetnog saveta i svih komisija za preustrojstvo nastave, tvorca mnogih nastavnih programa i počasnog člana Društva za vaspitanje dece, a zatim pisca znamenitih dela: „Majka kao vaspitač”, „Kuća kao vaspitač dece” (I, II i III sveska, jos nesvršeno delo), „Kako se u dece neguju građanske vrline” (javno predavanje u Građanskoj kasini), „Pogreške roditeljske” (sa motom na koricama: „Pogreške dečije to su pogreške njihovih roditelja”) i tako dalje.
Juče sam baš bio kod g. pedagoga i zažalio sam jako što sam ga uznemirio, jer ga zatekoh zadubljenog u posao za koji mi on reče da se takođe odnosi na vaspitanje dece. On mi ponudi stolicu i tek sto sedoh, ja sa užasom i životinjskom drekom skocih pipajuci se vrlo nepristojno pred licem g. pedagoga.
– Ah, ah, ah – uzviknu on, siromah, i poče i sam da me pipa kojegde – oprostite, hiljadu puta oprostite. To je onaj moj najstariji. Ah, tako je nestašan. Eto, vidite, metnuo je iglu na stolicu, on mi to vrlo često čini. Oprostite.
– I vi to onda imate vrlo često prilike da gledate kako vam gosti skaču sa ove stolice? – odgovorih malo pakosno, ali, kako ja nisam bio običan gost vec molilac, utišah se i sedoh.
Tek što pristupih prvom pitanju, a iz druge sobe prolete jedna papuča kroz staklena vrata i staklo pršte na hiljadu parčadi.
– Živko! – uzviknu pedagog – šta radiš to, zaboga!
Kroz razbijeni prozor promoli se jedna ljupka detinja glavica sa rečima:
– Gađam majku, ne da mi ključ od ormana!
– Eh, eh, eh, kako si nevaljao, zar ne vidiš da je ovde gospodin.
Dete me veselo pogleda, pa se onda iskezi na mene tako krvnički kao da mu ja ne dam ključeve od ormana.
Najposle g. pedagog se zamisli duboko i poče da mi daje opširna uputstva kako ću moga sina da odnegujem. Uputio me je i šta treba da čitam; preporučio mi je narocito svoja dela; ubedio me je u to da sam ja kriv svemu nevaljalstvu svoga sina i taman je najvišim tonom, turiv suve, koštunjave ruke u zamršenu kosu, izgovorio moto sa korica jedne svoje knjige: „Pogreške dečije to su pogreške njihovih roditelja!”, ali se kroz prozor na ulici začu mali dečiji doboš i prođoše preko pedesetoro dece uparađene kao vojnici. Nad svima komanduje „najstariji” g. pedagoga, napred je velika zastava od crvene cicane zavese (upravo u tom trenutku g. pedagog opazi da mu na prozoru nema jedne zavese). Svi vojnici nose štapove na ramenu, a na glavama im troćoškaste kape od hartije.
nananananana