Kada bismo ovih praznika samo bili realni, život bi bio mnogo lepši, i lakši. Kada bismo iz oblaka i kočije napravljene od bundeve sišli i okrenuli se oko sebe, videli bi smo mnogo pametnija i bolja mesta na kojima možemo da potrošimo novac, ako smo među onima koji mogu da ga troše.
Piše: Jasmina Jovanović
Uvek kada se zadesim u prodavnici neposredno pred jedno od smaknuća sveta, dakle jedan od masovnih praznika, setim se jednog dečaka, koga sam pre par godina srela u prodavnici i koga nikako ne mogu da zaboravim…
U opštem metežu, dok su ljudi ucakljenih očiju jurili pored rafova da im slučajno ne nestane nešto od deficitarne robe, recimo povrće za rusku salatu ili ne daj bože mleveno meso za sarmu, on je stajao u redu oskudno obučen, u odeću opranu ali već toliko ispranu i staru da je nekada plava jakna sada bila siva, baš kao i taj nasilno okićen decembarski dan napolju. Uvek vidim tu decu koja pate, oduvek i jesam, ali otkako sam postala majka još više. Možda je imao desetak godina, mršav i bled ali milog lika. Zadivljeno je posmatrao dupke pune korpe svojih sugrađana, onako neiskvareno, detinje, bez trunke zavisti. U jednoj ruci je držao samo jednu kockicu svežeg kvasca, a u drugoj silni sitniš koji je pretio da mu ispadne iz male žgoljave šake.
Ima tako trenutaka kada nas tuga parališe, i mi ne odreagujemo na pravi način. Kada umesto da delamo rukama, pustimo samo srce da se grči i vajka.
Toga dana, ja sam bila baš kao onaj čovek iz priče mudraca koji je videvši siroto i bolesno dete na ulici, u sebi pitao Boga: ”Zašto si to dozvolio? TI, koji si svemoguć?” Te noći dobio je odgovor u snu. Sanjao je Boga koji mu je rekao: “Tom bolesnom i sirotom detetu sam dao sve vas, koji niste ni bolesni ni siroti. Šta je tebe sprečilo da mu pomogneš?”
Da, ja sam bila baš takva. Nisam odreagovala. A imala sam kod kuće dvoje dece koji bi eto, isto tako mogli da u svojim ručicama stiskaju kovanice i kockicu kvasca dok se oko njih otimaju oko kolača i pečenja. Jedino sam, priznajem, pomno pratila hoće li imati dovoljno novca u svojoj maloj šaci, ili da pritrčim i pomognem. Ali, pobogu, Jasmina, to je samo kvasac! Prekoravala sam sebe danima nakon toga. Zar nije mogao da doživi radost tog dana, da ga nešto počastiš, da mu tutneš u ruke kesu sa nekim sitnicama? Da, to ga ne bi spasilo, ali bi mu donelo radost. Veru u ljude. Čaroliju praznika.
Muž je na putu do kuće pokušavao da me uteši. Znaš li ti onu poslovicu: ”Bez očiju ostane, ko zbog celog sveta plače”?
Sada, svaki put kada, iako se trudim da tih dana ne budem u epicentru zbivanja, dođem u tu radnju, pogledom tražim tog dečaka. Da se iskupim, i da ga podsetim da su oko njega ljudi…
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Kako se istinski povezati sa drugima a ostati svoj
Odlomak iz knjige: ODVAŽNO SVOJ – Kako se istinski povezati sa drugima a ostati svoj Vetrometina Kad se iz podataka ukazala jasnija slika o istinskom pripadanju, i kada sam shvatila...
Imamo više dece nego što smo planirali – i to je sjajno!
Postoji mnogo tema o kojima treba pričati pre braka. Jedna od najvažnijih je i to koliko dece želite da imate. Neki supružnici dolaze iz velikih porodica i unapred znaju da...
Zašto se ljudi u Srbiji ponizno izvinjavaju na svakom šalteru?
Piše: Jovana Kešanski Sinoć, oko 15 do 9, prodavačica je rekla drugoj prodavačici: „Tačno ovo radi namerno!“. Onda je ova odgovorila: „Čeka ceo dan da kupi toalet papir i sad...
Istraživanje: Kada roditelji postaju najsrećniji?
Većina roditelja kaže da im sinovi i ćerke donose veliku radost, ali većina dosadašnjih istraživanja upućuje na to da su deca istovremeno i veliki izvor stresa, teskobe i finansijskih briga....
Nema komentara.