Piše: Jasmina Jovanović
Uvek kada se zadesim u prodavnici neposredno pred jedno od smaknuća sveta, dakle jedan od masovnih praznika, setim se jednog dečaka, koga sam pre par godina srela u prodavnici i koga nikako ne mogu da zaboravim…
U opštem metežu, dok su ljudi ucakljenih očiju jurili pored rafova da im slučajno ne nestane nešto od deficitarne robe, recimo povrće za rusku salatu ili ne daj bože mleveno meso za sarmu, on je stajao u redu oskudno obučen, u odeću opranu ali već toliko ispranu i staru da je nekada plava jakna sada bila siva, baš kao i taj nasilno okićen decembarski dan napolju. Uvek vidim tu decu koja pate, oduvek i jesam, ali otkako sam postala majka još više. Možda je imao desetak godina, mršav i bled ali milog lika. Zadivljeno je posmatrao dupke pune korpe svojih sugrađana, onako neiskvareno, detinje, bez trunke zavisti. U jednoj ruci je držao samo jednu kockicu svežeg kvasca, a u drugoj silni sitniš koji je pretio da mu ispadne iz male žgoljave šake.
Ima tako trenutaka kada nas tuga parališe, i mi ne odreagujemo na pravi način. Kada umesto da delamo rukama, pustimo samo srce da se grči i vajka.
Toga dana, ja sam bila baš kao onaj čovek iz priče mudraca koji je videvši siroto i bolesno dete na ulici, u sebi pitao Boga: ”Zašto si to dozvolio? TI, koji si svemoguć?” Te noći dobio je odgovor u snu. Sanjao je Boga koji mu je rekao: “Tom bolesnom i sirotom detetu sam dao sve vas, koji niste ni bolesni ni siroti. Šta je tebe sprečilo da mu pomogneš?”
Da, ja sam bila baš takva. Nisam odreagovala. A imala sam kod kuće dvoje dece koji bi eto, isto tako mogli da u svojim ručicama stiskaju kovanice i kockicu kvasca dok se oko njih otimaju oko kolača i pečenja. Jedino sam, priznajem, pomno pratila hoće li imati dovoljno novca u svojoj maloj šaci, ili da pritrčim i pomognem. Ali, pobogu, Jasmina, to je samo kvasac! Prekoravala sam sebe danima nakon toga. Zar nije mogao da doživi radost tog dana, da ga nešto počastiš, da mu tutneš u ruke kesu sa nekim sitnicama? Da, to ga ne bi spasilo, ali bi mu donelo radost. Veru u ljude. Čaroliju praznika.
Muž je na putu do kuće pokušavao da me uteši. Znaš li ti onu poslovicu: ”Bez očiju ostane, ko zbog celog sveta plače”?
Sada, svaki put kada, iako se trudim da tih dana ne budem u epicentru zbivanja, dođem u tu radnju, pogledom tražim tog dečaka. Da se iskupim, i da ga podsetim da su oko njega ljudi…
