U sred mog veoma rastrojenog života, započela sam jedan nov običaj koje se radikalno razlikovao od načina na koji sam se do tada ponašala. Postala sam osoba koja viče. To nije bilo često, ali je bilo ekstremno – kao prenaduvani balon koji iznenada pukne i svi u okruženju se zato strahovito trgnu.
Pa šta je to bilo u vezi moje dece, koja su tada imala tri i šest godina, zbog čega sam se gubila? Da li je to bilo insistiranje jedne ćerke da otrči po još tri narukvice i omiljene roze naočare kada mi već kasnimo? Da li je to što je druga pokušala sama da sipa pahuljice i prosula celu kutiju na sto? Da li to što je jedna oborila na pod i polomila mog specijalnog staklenog anđela pošto joj je rečeno da ga ne dira? Da li to što se druga stojički borila da ne zaspi baš kada su meni bili potrebni mir i tišina? Da li to što su se njih dve svađale oko glupih stvari poput koja će prva da izađe iz auta ili koja će dobiti najveću kuglu sladoleda?
Da bile su to te stvari – normalna huškanja i tipični dečiji problemi i ponašanja – koje su me iritirale do te mere da sam gubila kontrolu.
Ovu rečenicu nije lako napisati. Niti je to lep period mog života za sećanje jer, istinu govoreći, mrzela sam sebe u tim trenucima. U šta sam se to pretvorila da mi je trebalo da vičem na dve dragocene male osobe koje sam volela više nego sam život?
Reći ću vam u šta sam se pretvorila.
U moje distrakcije.
Preterana upotreba telefona, previše zadataka, „to-do“ liste na više strana i jurnjava za savršenstvom su me iscrpeli. A vikanje na ljude koje sam volela je bila direktna posledica gubitka kontrole koji sam osećala u svom životu.
Naravno, morala sam negde da puknem. Pukla sam iza zatvorenih vrata u društvu ljudi koji su mi značili najviše na svetu.
Sve do jednog sudbonosnog dana.
Moja starija ćerka je sišla sa stolice i htela je da dohvati nešto kad je slučajno prevrnula celu kesu pirinča na pod. Dok je milion sitnih zrnaca letelo po podu kao kiša, oči mog deteta su se ispunile suzama. I tada sam ga videla – strah u njenim očima dok se spremala za tiraniju svoje majke.
„Ona me se plaši“, pomislila sam uz najbolnije moguće shvatanje. „Moje 6-godišnje dete se plaši moje reakcije na svoju nevinu grešku.“
Sa dubokim žaljenjem sam shvatila da nisam majka uz kakvu želim da moja deca odrastaju, niti da tako želim da živim ostatak života.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
“Moje dete je posebno” kao roditeljsko opravdanje
Pre nego što svoje dete nazovete hiperaktivnim, hiperosetljivim ili ga na bilo koji način deklarišete kao posebno dobro razmislite najpre da li je to zaista tako, da li je vaše...
Da, dečaci plaču, i moramo da prestanemo da ih sputavamo!
Kao prvo, hajde da razjasnimo jednu stvar - nijednom detetu ne treba govoriti da ne plače, bez obzira na pol. Govoreći im da ne plaču samo im dajemo do znanja...
Moje dete priča samo sa sobom’: Zbog čega bi decu trebalo da pustimo da sanjare
Ukoliko ste zabrinuti zbog toga što vaš mališan živi u svetu mašte i često priča sam sa sobom, pročitajte priču mame koja nam otkriva zbog čega je važno da ih...
10 dečijih navika koje vredi menjati
Evo deset takvih navika sa kojima se većina roditelja susretne i predloga kako da ih se rešite: Preterano konzumiranje šećera Grickalice i pića koja su namenjena deci su puna šečera....
Blago njoj zaustavila se na vreme,ja nisam, sankcije rat,nemastina i porastose,fala Bogu ispali su dobri.Ai ja nisam bila majka kakva bih zelela da jesam. sada se bezgranicno trudim i oko njih i oko unukka,ali u dusi ostaje gorcina koja ne moze da prodje,Nisam bila dobra majka,pucala sam,Nikada sebi necu oprostiti,