U sred mog veoma rastrojenog života, započela sam jedan nov običaj koje se radikalno razlikovao od načina na koji sam se do tada ponašala. Postala sam osoba koja viče. To nije bilo često, ali je bilo ekstremno – kao prenaduvani balon koji iznenada pukne i svi u okruženju se zato strahovito trgnu.
Pa šta je to bilo u vezi moje dece, koja su tada imala tri i šest godina, zbog čega sam se gubila? Da li je to bilo insistiranje jedne ćerke da otrči po još tri narukvice i omiljene roze naočare kada mi već kasnimo? Da li je to što je druga pokušala sama da sipa pahuljice i prosula celu kutiju na sto? Da li to što je jedna oborila na pod i polomila mog specijalnog staklenog anđela pošto joj je rečeno da ga ne dira? Da li to što se druga stojički borila da ne zaspi baš kada su meni bili potrebni mir i tišina? Da li to što su se njih dve svađale oko glupih stvari poput koja će prva da izađe iz auta ili koja će dobiti najveću kuglu sladoleda?
Da bile su to te stvari – normalna huškanja i tipični dečiji problemi i ponašanja – koje su me iritirale do te mere da sam gubila kontrolu.
Ovu rečenicu nije lako napisati. Niti je to lep period mog života za sećanje jer, istinu govoreći, mrzela sam sebe u tim trenucima. U šta sam se to pretvorila da mi je trebalo da vičem na dve dragocene male osobe koje sam volela više nego sam život?
Reći ću vam u šta sam se pretvorila.
U moje distrakcije.
Preterana upotreba telefona, previše zadataka, „to-do“ liste na više strana i jurnjava za savršenstvom su me iscrpeli. A vikanje na ljude koje sam volela je bila direktna posledica gubitka kontrole koji sam osećala u svom životu.
Naravno, morala sam negde da puknem. Pukla sam iza zatvorenih vrata u društvu ljudi koji su mi značili najviše na svetu.
Sve do jednog sudbonosnog dana.
Moja starija ćerka je sišla sa stolice i htela je da dohvati nešto kad je slučajno prevrnula celu kesu pirinča na pod. Dok je milion sitnih zrnaca letelo po podu kao kiša, oči mog deteta su se ispunile suzama. I tada sam ga videla – strah u njenim očima dok se spremala za tiraniju svoje majke.
„Ona me se plaši“, pomislila sam uz najbolnije moguće shvatanje. „Moje 6-godišnje dete se plaši moje reakcije na svoju nevinu grešku.“
Sa dubokim žaljenjem sam shvatila da nisam majka uz kakvu želim da moja deca odrastaju, niti da tako želim da živim ostatak života.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Postalo je tabu ponašati se prirodno u društvu svog deteta
Koliko me žalosti nedostatak saosećanja i responsivnosti prema deci, autoritarnost naročito prema bebama i todlerima (oprostite na psovci), isto toliko me pogađa i permisivnost – nepostavljanje očekivanja ponašanja, naročito kako...
Roditelj u virtuelnom dobu je sve zbunjeniji i neodlučniji
Autor: Katarina Đorđević Nekada se znalo: glavni „savetnici” u vaspitanju deteta bile su babe, tetke, strine i iskusne komšinice, a u slučaju komplikovanijih vaspitno-zdravstvenih dilema konsultovan je i – doktor...
Dirljiva majčinska priča o svim prednostima i manama porodica sa jednim detetom
Piše: Tamara Obradović Svoju porodicu posmatram kao harmoničan, savršeni skup – suprug, ćerkica i ja. Samo par meseci nakon porođaja shvatili smo koliki je bila blagoslav za nas. Brzo smo...
Mojoj deci: 11 vrijednih lekcija koje će vam promeniti život
Piše Kolin Templ (Colleen Temple), za portal Motherly, a potpisuje (gotovo) svaka majka. Prenosimo vam njeno iskreno pismo, u celosti. Prevela: Nataša Bursać, Lola magazin Izvor: Colleen Temple - www.mother.ly DRAGA...
Blago njoj zaustavila se na vreme,ja nisam, sankcije rat,nemastina i porastose,fala Bogu ispali su dobri.Ai ja nisam bila majka kakva bih zelela da jesam. sada se bezgranicno trudim i oko njih i oko unukka,ali u dusi ostaje gorcina koja ne moze da prodje,Nisam bila dobra majka,pucala sam,Nikada sebi necu oprostiti,