“Neka deca ne biraju sport prema tome šta drugi očekuju od njih, već prema tome gde se osećaju slobodno, prihvaćeno i radosno. Jer igra ne pita ko si, koliko si brz, da li si dečak ili devojčica i hoćeš li jednog dana osvojiti medalju. Ona samo želi da se igra.”
Mnogo važnije od samog broja bodova na završnom ispitu jeste da učenici razviju navike koje će im pomoći u daljem školovanju – sposobnost da čitaju sa razumevanjem, kritički razmišljaju i samostalno usvajaju nova znanja - naglašava profesorka Jovana Reba
Doneti dete na svet tek je prvi stepenik u preuzimanju odgovorne uloge roditeljstva. Dati svoj puni doprinos u procesu socijalizacije i razvoja samostalne ličnosti uz puno uvažavanje ličnih osobenosti, ali i moralnih načela – proces je koji traje godinama, i to bez pauza.
Kada disciplina prestaje da bude vaspitna metoda, a postaje nasilje? Na to pitanje odgovara istraživanje koje je uradila prof dr Jovana Škorić, a koje otkriva zabrinjavajuću svakodnevicu mnogih mladih sportista u Srbiji
Uz kućnog ljubimca deca postaju odgovornija, zrelija, samopouzdanija, imaju više empatije za druge,otvorenija, druželjubivija, lakše prevazilaze stresne situacije, sopstvene tuge i gubitke, okupljaju porodicu dok vode brigu o njima, utiču na snižavanje napetosti i tenzije.
Ako imate troje dece i svako od njih izabere jednu sportsku aktivnost, bićete i više nego zauzeti, naročito ako se ta aktivnost održava više puta nedeljno.
Mnogi roditelji nisu svesni (ili su zaboravili) da je taj prelazak u odnosu na decu neophodan. Zato ih gubitak iznenadi čak i kad su se za njega pripremili.
Često radimo pogrešne stvari iz najboljih namera - zato što marimo za našu decu i želimo da obraćamo pažnju na njih i ispunjavamo njihove potrebe. U tome, na žalost, preterujemo - žrtvujemo svoje živote, vreme i energiju, čak i kad to ne želimo - zato što mislimo da će to pomoći našoj deci.
