Veštačka inteligencija i algoritmi nastaviće da oblikuju svet u kojem će odrastati nove generacije. Ipak, budućnost nije unapred određena. Ona zavisi od toga da li ćemo decu učiti samo kako da koriste tehnologiju ili i kako da razumeju njen uticaj.
Dete nije problem, iako njegovo ponašanje ponekad jeste. Kako postaviti granicu, razumeti šta se događa i pomoći detetu da postupi drugačije — bez etiketa i bez odustajanja od odgovornosti.
Deca od roditelja i staratelja dobijaju temelje koji se kroz kasniji proces socijalizacije nadograđuju. Ne možemo, kao podrazumevano, očekivati od njih da u ranoj životnoj dobi pokažu nešto što im nismo pružili kao primer. Piše Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja
I danas svedočimo pričama o detetu koje tek treba da se rodi, a koje u, još uvek brojnim slučajevima, treba da zasluži radost zbog svog dolaska, i to kako – odgovarajućim polom
Umesto raspravljanja sa svojim detetom mlađim od šest godina, roditelji moraju da se oslanjaju na druge strategije – preciznije, na nametnutu kontrolu i posledice.
Kako bi izbegli neprijatnost i decu trenutno učinili srećnom i zadovoljnom roditelji zaboravljaju važnu činjenicu, njihov zadatak je da deci pomognu da razviju veštine neophodne za život.
Leon Festinger je još 1957. objasnio zašto ljudi često opravdavaju pogrešne postupke – ne zato što su u pravu, već zato što im je teško da se suoče sa krivicom. Kako to izgleda u roditeljstvu i odrastanju dece?
Samopoštovanje se gradi na osećaju da smo vredni takvi kakvi jesmo. A filtrirana stvarnost mladima neprestano poručuje da to „kakvi jesu“nije dovoljno dobro.
Gledajući novu Netflix seriju „Adolescence“, teško je ostati ravnodušan. Nije to još jedna drama o mladima. To je ogledalo. Neka deca će u njemu prepoznati sebe, a mi odrasli – svoje propuste.
Svako od nas ima nekog svog gremlina u glavi koji mu pravi život ovakvim ili onakvim. Ja imam aždaju. Koja sada spava. Već godinama. Uspavala sam je sa dobrim razlogom. Moje dete ne zaslužuje da se nosi sa maminom aždajom.
