Šta je kognitivna disonanca?
Američki psiholog Leon Festinger je 1957. godine uveo pojam kognitivna disonanca kako bi objasnio ono što svi ponekad osećamo – unutrašnju nelagodu kada naše ponašanje nije u skladu sa našim uverenjima.
Drugim rečima, kada:
-
mislimo da smo dobri roditelji, ali vičemo na dete
-
verujemo da nasilje nije rešenje, ali udarimo dete „iz nemoći“
-
želimo da budemo strpljivi, a reagujemo impulsivno
u nama se javlja snažan psihološki pritisak. Taj osećaj je neprijatan, pa mozak traži način da ga se oslobodi.
I tu nastaje kognitivna disonanca.
Zašto radije opravdavamo sebe nego što menjamo ponašanje?
Festinger je primetio da ljudi retko menjaju ponašanje odmah, čak i kada znaju da nije ispravno. Umesto toga, oni menjaju objašnjenje tog ponašanja.
Tako nastaju rečenice koje svi poznajemo:
-
„Nisam imala izbora.“
-
„On je mene isprovocirao.“
-
„To je za njegovo dobro.“
-
„Da nisam vikala, ne bi me poslušao.“
Opravdavanje umanjuje krivicu i vraća osećaj da smo „u redu“.
Na kratke staze – to pomaže.
Na duge staze – ponašanje ostaje isto.
Kognitivna disonanca u roditeljstvu
Roditeljstvo je idealno tlo za kognitivnu disonancu jer od sebe očekujemo mnogo, a umor, stres i pritisak su stalno prisutni.
Roditelj često zna:
-
da vikanje ne pomaže
-
da kazne ne grade odnos
-
da dete ne radi „namerno“
ali u trenutku preopterećenosti reaguje suprotno sopstvenim uverenjima.
Tada disonanca boli – jer udara direktno u sliku o sebi:
„Ja nisam roditelj kakav želim da budem.“
Da bi taj osećaj nestao, opravdanje se nameće samo od sebe.
Šta deca uče iz naših opravdanja?
Deca ne slušaju samo ono što im govorimo. Ona posmatraju kako se mi nosimo sa sopstvenim greškama.
Ako dete vidi da odrasli:
-
nikada ne priznaju grešku
-
uvek imaju opravdanje
-
odgovornost prebacuju na druge
ono uči da je važno „biti u pravu“, a ne biti iskren.
Tako deca usvajaju iste mehanizme:
-
„Nisam ja kriv, on je počeo.“
-
„Morao sam.“
-
„Nije to ništa strašno.“
Kognitivna disonanca se prenosi – tiho i nenamerno.
Kako izgleda zdrav odgovor na kognitivnu disonancu?
Postoji i drugi put – teži, ali lekovitiji.
Umesto: „Nisam pogrešila.“
možemo reći:
-
„Pogrešila sam jer sam bila umorna.“
-
„Nisam dobro reagovala.“
-
„Izvinjavam se.“
Time ne gubimo autoritet – naprotiv.
Time učimo dete:
-
da su greške deo učenja
-
da odgovornost nije sramota
-
da emocije nisu izgovor za loše ponašanje
To je emocionalna pismenost u praksi.
Mala istina koju je Festinger ostavio roditeljima
Kognitivna disonanca nas ne čini lošim roditeljima. Ona nas samo suočava sa tim koliko nam je stalo.
Pitanje nije da li ćemo pogrešiti – hoćemo.
Pitanje je da li ćemo birati:
-
opravdavanje ili odgovornost
-
poricanje ili rast
-
kratkotrajni mir ili dugoročnu promenu
Jer deca ne uče iz naših savršenih dana, već iz onih u kojima pokažemo da imamo hrabrosti da priznamo: „Ovo nisam uradila dobro – i želim da budem bolja.“
