Piše: Li Anderson
Kada je moj stariji sin napunio 18 meseci, prestao je da jede ono što sam mu spremala. Uvek bi napravio pometnju u vreme obroka, pokazujući na plakar gde smo držali krekere i hleb. Sasvim je odbijao voće i povrće. Osećala sam se kao da sam hranila Vikinga – sve što mu je bilo potrebno bilo je testo. U očajanju, sakrivala sam povrće u kajganu i blendirala „smuti“ da ga maskiram jogurtom. Jurila sam ga očajna po kući sa zrnevljem graška na kašičici. Svako veče imala sam osećaj da sam nešto propustila, i da mu ishrana nije kako treba.
Kada sam se požalila svojoj drugarici kako se mučim sa dečijim obrocima, ona mi je ispričala njene muke sa šestogodišnjom kćerkom, po isti njih napravila ali ni to nije htela. Onda je rekla da želi pecivo, pa sam ga umesila ali ni tada nije uzela ni zalogaj! Možeš li da poveruješ?“
Scenario za narednih 10 godina bljesnuo mi je pred očima: ja i hrana protiv mog sina. Tri prokleta obroka je napravila za večeru! Bila sam u šoku. Čak i ja, koja preterujem sa brigom oko dečije ishrane, uvidela sam da je to nenormalno. Bila je gora i od mene. Već sam počela da mrzim svu tu tremu oko pripreme obroka i hranjenja dece. Bilo je suviše naporno biti roditelj i bez takvih otežavajućih okolnosti. Nisam htela da njihovo detinjstvo prođe kao moja noćna mora u kuhinji .
Sreća pa sam na vreme naišla na knjigu Lombarda Satera „Ishrana puna ljubavi i zdravog razuma“. I to je bio trenutak kada se sve promenilo na bolje.
Sater, dijetetičar nutricionista i porodični terapeut, promoviše „podelu odgovornosti“ za jelo: roditelj odlučuje kada, šta i gde se jede, a dete odlučuje da li i koliko jede. Uvek postoji nešto na stolu što znate da će dete jesti, recimo pirinač ili voće, obavezno hleb, tako da je sva nova, eksperimentalna hrana u društvu sa poznatom hranom, pa deluje manje strašno.
