Piše: Tarja Mitrović
Kako bismo razumeli korelaciju čitanja i učenja, radnji bez kojih ne bi bilo razvoja civilizacije, dovoljno je da razmislimo o rečenici…„Prvo učimo da bismo naučili da čitamo, a posle čitamo da bismo učili“. Da… „učili“, a ne „naučili“, jer ne volim tu reč, zato što me ovaj oblik svršenog glagola asocira na radnju koja je završena, a učenje, to znamo, ne sme nikada prestati, kao ni čitanje, jer bez njih, razvoja nema.
Čitanje je, bez svake sumnje neophodno i korisno. To svi znaju, i to će vam svako reći…ali, da li ga svi i upražnjavaju? Ne, to odgovorno tvrdim. Svi znaju i da je jabuka zdrava, pa je ne jedu svi. Dobro, možda im ne prija ukus…a i ima mnogo ostalog zdravog voća. Tu alternativa postoji. Za mnoge stvari znamo svi, kao papagaji, da su dobre, pa to opet ne upražnjavamo. Zašto? Zbor nedostatka vremena, motivacije, novca, sumnje u smislenost…nečeg trećeg?
„Da bi neka nacija postala čitalačka, smatram da glavnu ulogu i odgovornost u tom procesu moraju da preuzmu roditelji, nastavnici, bibliotekari, pisci i pesnici, autori emisija za decu, država i svi koji na bilo koji način mogu da pomognu u tome.“
Opšte je poznato da danas deca sve manje čitaju, da knjiga, kao medij polako pada na začelje, kada posmatramo mas- medije u totalu. E, pa, reklo bi se da nove tehnologije ubijaju polako ali sigurno, iako toga još nismo svesni. Sve se svelo na protok informacija, kojima smo zatrpani sa svih strana. Da se razumemo, nisam ja u potpunosti protiv novih tehnologija, jer su one veoma korisne, ali u svemu mora biti mere. Ako mere i nema, mi je, sami za sebe, moramo pronaći, kako ne bismo postali otuđene plastelinske mase bez duše, koju, ovaj, sve bolesniji svet, sa velikim vladarima na čelu, uporno oblikuje, i to, po principu…što budemo gluplji i bezličniji, njima će biti lakše da vladaju.
Svi žele udobniji i lagodniji život, ali nam nove tehnologije i potrošačko društvo nameću život, koji od ljudi, i dece posebno, prave invalide, koji za razliku od onih, koji imaju tu nesreću da ih je život prikovao za invalidska kolica, ne izbivaju iz svojih fotelja, jer nemaju ni potrebu. Pravi invalidi imaju volju da izlaze, da se integrišu, da se bore, da žive, a nova deca koja žive invalidskim životom se druže iz fotelje, kupuju iz fotelje, zabavljaju se iz fotelje, dopisuju se iz fotelje, naručuju hranu iz fotelje, druguju sa aplikacijama, intelektualni nivo razgovora se odvija na nivou protoka informacija o novim mobilnim telefonima, gadžetima, vidžetima, softverima. Zaista mislim da se ta deca u bliskoj budućnosti više neće zvati Milica, Luka, Ivan…već C-3PO, R2-D2. Gde su deca koja igraju lastiš, čitaju knjige o avanturama njihovih junaka, prave kolače sa mamom u kuhinji, idu na izlete u prirodu, igraju žmurke? Da li smo mi, kao Diznijeva uspavana lepotica spavali stogodišnim snom? Zašto smo to dopustili?
„Gde su deca koja igraju lastiš, čitaju knjige o avanturama njihovih junaka, prave kolače sa mamom u kuhinji, idu na izlete u prirodu, igraju žmurke? Da li smo mi, kao Diznijeva uspavana lepotica spavali stogodišnim snom? Zašto smo to dopustili?“
Da bi ovaj svet postao bolji, potrebni su bolji ljudi. Da bi se izabrali ti bolji ljudi, potrebni su ljudi sa mozgom, sa stavom, sa pravilnom moći rasuđivanja, sa razvijenim kritičkim mišljenjem. Da bi se stvorili takvi ljudi, potrebno je znanje, mnogo učenja, čitanja, razmišljanja…i tako opet dolazimo na početak…da, knjige su te koje nas mogu promeniti na bolje i razviti nam te esencijalne veštine koje nas razlikuju od životinja. Zato, njeno veličanstvo, KNJIGU, nemojte doživljavati kao pojam za razbibrigu i ubijanje vremena, već kao oruđe da postanemo bolji i napravimo svet boljim.
Da bi neka nacija postala čitalačka, smatram da glavnu ulogu i odgovornost u tom procesu moraju da preuzmu roditelji, nastavnici, bibliotekari, pisci i pesnici, autori emisija za decu, država i svi koji na bilo koji način mogu da pomognu u tome.
