Na ovaj način smo čitali čak nekoliko puta „Belkinove priče“ i druga dela Puškina, mnoge priče Gogolja, Dikensa, Dostojevskog, istorijsku literaturu, čitali smo „Ilijadu“i „Odiseju“(posle čega se kod nas na jednom zidu pojavio nacrtan flomasterom Odisej sa šlemom na glavi). Povremeno čitamo za našu malu decu nešto sasvim dečije, ali u osnovi, bez obzira na to šta čitamo, sve je to zaista dobro štivo i veoma je interesantno za čitanje. Interesantno je ne samo za decu, već i za mene samu. Za mene je to zabava, odmor, radost. Dobru literaturu je uvek interesantno ponovo čitati. Mnogo iz strane dečije literature ja prvi put otkrivam i tada zajedno sa svojom decom čekam veče kada mogu da saznam „šta je dalje bilo“. Dobro je kada vreme stavljanja dece na spavanje ne postane još jedan težak zadatak mnogodetnog materinstva koje podrazumeva neophodnost uspavljivanja dece tokom niza godina, već ovakav odmor.
Posle trčanja pretrpanog dana ovakvo čitanje predstavlja mogućnost da se sedne, opusti. Fotelja se nalazi pored kreveta mališana koji sada ima dve – tri godine. Knjiga je u jednoj ruci, a druga mamina ruka je na mališanovoj glavici. Ili mališan može sedeti kod mame u krilu. Što je mlađe dete, to lakše tone u san upravo fizički osećajući mamino prisustvo.
Ne čitamo predugo – otprilike pola sata. Obično dete do četvorogodišnjeg uzrasta zaspi na kraju tog vremena. Starija deca mole „da se pročita još malo“, ali ja po pravilu odbijam. Da bi se javila takva molba , ja prestajem sa čitanjem ne na nekom opisu, već „na najinteresantnijem delu“. Često to radi i sam autor, završavajući glavu neočekivanom izmenom događaja. I kod dece se javlja želja – tako lako ispunjiva i može se reći visoko kulturna: pročitati knjigu. Ukoliko deca hoće da se duže igraju, ne žele da se tuširaju – što znači: „mi nećemo da spavamo“, imam pretnju: nećemo uspeti da čitamo. Deca se sete da ih očekuje najinteresantniji deo i žure da što pre legnu.
Izvor: Pravoslavna porodica
