Višestruko nagrađivana autorka Vesna Aleksić napisala je novu knjigu za decu mlađeg školskog uzrasta. Radi se o Princezinom izvinjenju, trećoj knjizi u ediciji Princeza Sofija. Sve knjige iz te serije govore o Sofijinim mukama odrastanja. Iako je Sofija princeza, problemi koji je muče su oni sasvim obični, dečji: u prvoj knjizi (Princezin zakon) to je prvi zub koji se sprema da ispadne, u drugoj (Princezina medalja) mobilni telefon koji još nema, dok u trećoj knjizi (Princezino izvinjenje) Sofija uči da vodi računa o kućnim ljubimcima, ali i o ljudima oko sebe.
Sa Vesnom Aleksić razgovarali smo o tome kakva je princeza Sofija i zbog čega se deca sa njom lako poistovećuju, šta je zadatak dobre slikovnice i kako po njenom mišljenju treba da izgleda knjiga za dete koje počinje samostalno da čita.
Кome su namenjene knjige iz edicije „Princeza Sofija“?
Knjige iz edicije „Princeza Sofija“ namenjene su najmlađim čitaocima, onima kojima još drugi čitaju, onima koji su na početku te savršene avanture otkrivanja književnosti i tek treba da osete lepotu čitalačkog doživljaja. Ediciju takođe mogu pratiti i deca mlađeg školskog uzrasta, a mislim da se može dopasti i odraslima jer u svakoj knjizi, pored dečjih likova, ima mnogo interesantnih i neobičnih likova odraslih.
Zbog čega ste odlučili da priču o princezi smestite u moderno doba?
Priče o princezi Sofiji smeštene su u savremeni trenutak da bi deca mogla lakše da se pronađu u njima, da se identifikuju, jer je to mnogo važno u ranom uzrastu. Šta je u stvari slikovnica ako nije prva ili jedna od prvih knjiga koje moraju da očaraju dete, da ga „ulove“ i navedu na to da postane čitalac za celi život? Alegorijski rečeno, slikovnica je poput mreže za leptire, ona treba da „hvata“ buduće čitaoce. Ona bi trebalo da pruži prva objašnjenja sveta oko nas, da podučava, da ima vaspitni efekat a da pritom ne izgubi nimalo književne, literarne vrednosti. Vrlo težak zadatak za, naoko, omalene knjige.
O kakvoj je princezi u ovim pričama reč?
Reč je o pravoj, savremenoj princezi, kojoj je tata istinski kralj, a mama kraljica. Ona je pak toliko obično dete da se može zaključiti samo jedno: sva deca su prinčevi i princeze i sva do jednog moraju da nauče svoja prava, ali i obaveze – od toga da steknu odgovornost za svoje postupke do toga da pospreme za sobom i slično. Ta važna saznanja svi moraju da steknu i svi moraju da se pomuče malo, pa makar bili rođeni i s titulama. Tu nema izuzetaka. Moja princeza Sofija upravo uči da ne upada drugima u reč, iako je poprilično pričljiva, da ne preteruje s video-igricama, da ne jauče kad razbije koleno, da se postidi kad izda prijatelja, makar to bio i mačak, da se ne plaši polaska u školu. O tome govore ove priče.
Кo vam je bio inspiracija za lik Sofije?
Prva priča o Sofiji bila je deo projekta Maštalice. Imala je vrlo jasnu i konkretnu vaspitnu poruku koju svako dete može da razume. Direktorka „Kreativnog centra“ Ljiljana Marinković predložila je da o Sofiji napišem još nekoliko priča i tako sam počela da radim na tome. Nema konkretnog deteta koje mi je poslužilo kao inspiracija, ali ima konkretnih doživljaja dece iz moje okoline, pa i mojih unučića, koje začas „iskoristim“. Sofija je nalik svim mojim likovima devojčica i, kao i svako dete, uostalom, ona je pravi „profil“ običnog deteta: iskrena, radoznala, nemirna, osetljiva, urbana. Radije će se pola sata igrati na telefonu nego s pravim konjem, jer joj roditelji ne dozvoljavaju da upotrebljava mobilni telefon. Ovo razumeju današnja deca. Pogotovo ona koja će na telefonu čitati i knjige.
Na koji ste način birali teme o kojima ćete pisati u knjigama o princezi Sofiji?
Teme ne biram, same se nametnu. Nedavno sam razgovarala sa učenicima jedne beogradske osnovne škole. Dopale su im se priče o Sofiji i sami su mi predložili da tema neke nove knjige bude proslava rođendana princeze Sofije. Onda su mi čak i davali ideje u vezi s tim kako da je napišem. I opisivali su kako oni slave rođendane. I pročitali su priču, neki dopola, neki celu, neki će tek čitati, ali je meni to bio baš lep doživljaj. Moj izmišljeni lik „živi“ među decom, i to intenzivno. Prava je sreća to osetiti!
Šta je važno Sofija naučila u vašoj najnovijoj, trećoj knjizi?
U najnovijoj knjizi princeza Sofija je naučila da bude odgovorna prema svojim kućnim ljubimcima, mačkama. To nije ona vrsta odgovornosti koja podrazumeva da je dovoljno samo nekog nahraniti, napojiti i staviti na svilene jastuke. U pitanju je odgovornost u ljubavi, ono što i Egziperi definiše pripitomljavanjem lisice. Kada si nekog pripitomio, moraš brinuti i o njegovim osećanjima. U četvrtoj priči, koja će uskoro biti objavljena, Sofija će naučiti kako da ne strepi od polaska u školu.
Prve dve knjige iz ove edicije dobile su prošle godine Nagradu za najlepšu dečju knjigu na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Кoliko su ilustracije važne u knjigama za decu?
Prve dve knjige dobile su nagradu za najlepšu, ali da vidite tek treću! Treća mi je još lepša! Sve knjige o princezi Sofiji ilustrovala je Bojana Stojanović. U slikovnicama je inače podela pola pola. Tekst je važan, ilustracija isto toliko! Ako pogledate slikovnice o čiča Petsonu i mačku Findusu Svena Nurdkvista, pomislićete da je crtež još važniji i nećete pogrešiti. Koliko god puta uzmete Petsona u ruke, otkrićete neki novi detalj u crtežima, nešto što prošlog puta niste videli. I to je već priča. Svaki detalj crteža može da postane nova priča. Deca pamte i miris prvih knjiga, a kamoli ilustracije! Ja se još sećam kako je bila ilustrovana „Maca papučarka“ koju sam čitala kao dete. Još mi u glavi stoji slika tog proplanka i njene kućice, iako je prošlo pola veka. Zato se slikovnice rade s velikom pažnjom i u njih se ulaže mnogo više i materijalnih sredstava, ali i više duše.
Кako, po vašem mišljenju, treba da izgleda knjiga koja će privući mlađeg osnovca da počne samostalno da čita?
Čini mi se da priče o princezi Sofiji izgledaju upravo onako kako bi trebalo da izgledaju knjige koje bi privukle decu da čitaju. One se rade s pažnjom. Ne želim da ovo zvuči neskromno, ali mislim da ispunjavaju te bitne principe – od veličine slova, kvaliteta papira pa do vizuelne i literarne vrednosti. Tu i tamo nasmeju mladog čitaoca, tu i tamo ga nateraju da se zamisli. I to je to.
Možete li da preporučite našim čitaocima neku dobru knjigu za leto?
Mladim čitaocima preporučujem priče o Petsonu i Findusu i, zašto da ne, ovu šašavu princezu Sofiju. Starijima klasike. Obavezno da čitaju klasike da ne bi ispali „glupi“ u društvu jer ne znaju ko je Tom Sojer, Lesi ili Hobit.
Izvor: Detinjarije.com
