Suprotno od tog očekivanja, svakodnevni život nam pokazuje da nekada bezobzirni ljudi mnogo bolje prolaze od obzirnih, naročito kada je u pitanju profesionalni ili poslovni uspeh. Možemo se zapitati zašto je to tako.
Prvi razlog je što su bezobzirni ljudi isključivo fokusirani na svoj interes kao cilj ka kojem idu. Oni problemima u interakciji s drugim ljudima ne pripisuju posebnu pažnju tako da ih to ne dekoncentriše na njihovom putu ka cilju.
Drugi razlog je što su oni socijalno prodorniji. To je posledica toga što obzirni ljudi bezobzirne opažaju kao opasne ljude s kojima ne žele da ulaze u konflikte. Zbog toga bezobzirni ne nailaze na značajniji socijalni otpor u ostvarenju svojih namera i ciljeva. To se odnosi i na „vertikalno napredovanje” jer njihovo zastrašivanje daje im oreol osobe s autoritetom, vođe kojem se drugi podređuju, tako da su viđeni za rukovodioce.
Treći razlog je što su često uspešniji u poslovnim i drugim pregovorima. Kako su fokusirani na sopstveni interes i želju da izvuku maksimalnu dobit, bez empatije za poziciju suprotne strane, oni često u pregovorima drugu stranu nemilosrdno ucenjuju i „sateruju u ćošak”. Njima nije cilj rezultat da obe strane dobijaju, a koji je poželjan kada je reč o dugoročnoj saradnji, već im je cilj da oni pobede, a da druga strana izgubi.
Četvrti razlog je to što njima nije važno šta ljudi misle o njima. Oni znaju da ostavljaju negativan utisak na druge i da ih se drugi plaše, ali, ili im to nije važno, ili im je drago da imaju takav imidž jer ga shvataju kao znak moći i autoriteta.
Iako mogu biti uspešniji i bogatiji od onih koji su saradljiviji i obzirniji, pitanje koje se postavlja jeste koliko su bezobzirni ljudi srećni. Kako su za doživljaj vlastite sreće i zadovoljstva životom veoma važni dobri odnosi s drugim ljudima i pripadnost grupi bliskih ljudi, a kako bezobzirni upravo to nemaju, njihova sudbina je da najčešće na kraju ostanu usamljeni i izolovani.
Izvor: Politika
