Da se deca ne bi gubila i šta ako se izgube

Verovatno neke od pobrojanih saveta već uveliko upražnjavate, ali nije zgoreg proći ceo spisak

Na svakih 10 minuta u Rusiji se izgubi po jedno dete. Zato se sprovodi ozbiljna kampanja i obuka roditelja šta treba da čine da bi se te situacije sprečile. Kod je nas situacija na svu sreću daleko drugačija, međutim ako ne vi lično, gotovo je sigurno da ste slušali bar nekoliko priča o tome kako je taj neko izgubio dete u radnji, na plaži, u parku… ili ga je samo smakao sa oka i preživeo veliki stres… U strahu su velike oči a sekunde traju čitavu večnost. Verovatno neke od pobrojanih saveta već uveliko upražnjavate, ali nije zgoreg proći ceo spisak.

Lekcija koja vašoj deci i vama može spasiti život

O ČEMU TREBA RAZMISLITI UNAPRED I ČEMU TREBA NAUČITI DETE

Ime i prezime, koliko ima godina, adresa – to treba da znaju vaša deca. U unutrašnjem džepu detetove jakne, kaputića i sl. treba da stoji vaša vizitka (umesto vizitke može i običan papir). Pored broja telefona tu treba navesti kućnu adresu, kontakt nekog prijatelja (ako bi vaš telefon bio nedostupan). Ako dete ima neke medicinske specifičnosti, i to treba navesti.

Naučite dete da se koristi mobilnim telefonom. Za malu decu su najzgodniji telefoni s ograničenim brojem dirki (na svakom broju je memorisan broj telefona nekoga od najbližih). Važno je i to što telefon pomaže da se odredi mesto gde se dete nalazi. (Napomena redakcije Letidora: Ovaj savet ima ozbiljan minus: iako još nije dokazana direktna veza između mobilnog telefona i raka mozga jer se u celini gledano mobilni telefoni ne koriste dovoljno dugo, mnogi medicinski eksperti već sada odlučno savetuju da se DECI MLAĐOJ OD 12 GODINA NE DAJU MOBILNI TELEFONI na aktivno korišćenje!). (A sada napomena prevodioca: Međutim, treba imati u vidu da se tekst odnosi na prilike u Rusiji, gde nije retkost, kako smo svojim očima gledali, da dete od prvog razreda ide samo u školu nekoliko stanica metroom i zatim peške.)

Proverite svoju beležnicu. Treba da imate brojeve telefona roditelja drugara vašeg deteta, vaspitačice, učiteljice.

Igrajte se i razgovarajte s detetom. Kroz igru „šta bi bilo kad bi bilo“ razgovarajte šta bi bilo kad bi se dete izgubilo u gradu. Iz odgovora ćete shvatiti koliko je dete spremno da se snađe u kritičnoj situaciji. Pitajte ga šta bi radilo ako se izgubite u prevozu, šta treba da radi ako mu neko priđe na ulici i pokuša da ga otme. Nastojte da mu pored jasnih saveta šta treba da čini objasnite i zašto je baš to pravi postupak. Ako je dete sasvim malo, situaciju mu možete predstaviti kroz bajku, neku priču…

Kada se izgube, deca se strašno plaše da ćete vi vikati na njega. Zato dete vrlo lako može zaboraviti šta je ono trebalo da radi i kako da postupi u toj situaciji. Kada budete učili dete kako bi trebalo postupiti, stalno mu ponavljajte da ga vi u takvoj situaciji nipošto ne biste grdili.

Najjednostavnije pravilo odrasli pamte još iz detinjstva „Stani gde si, ne mrdaj“. To pravilo naučite i svoje dete. Tako ćete se najpre pronaći u slučaju da se zagubite u prodavnici, muzeju…

Šta treba da naučite sasvim malo dete? Može delovati čudno, ali mala deca instinktivno postupaju baš kako treba: kad se izgubi, malo dete sede na pod i počne da doziva roditelje, a baš to savetuju i psiholozi. Roditelji treba da nauče dete još jednu stvar. Naučite dete da ako mu priđe neki čovek i želi da ga nekud odvede, ono treba da viče na sav glas: „Ti nisi moj tata (moja mama)… Ja te ne poznajem… Upomoć!“ Samo u tom slučaju prolaznici će obratiti pažnju, u protivnom im sve deluje kao porodična scena.

1 2 3 Sledeća strana