Od trenutka kada su moja deca krenula da pomažu u određenim poslovima po kući, to se svodilo uglavnom na ubeđivanje, prepucavanje i svađanje. Sve to vreme sam se pitala da li ja nešto pogrešno radim i kako mogu oko tih prostih, svakodnevnih stvari da pružaju takav otpor?
Bilo je dosta nedavne medijske rasprave o tome da li moderni roditelji nesvesno podižu male narcise i snobove koji imaju neopravdani utisak da su bolji i vredniji od svih drugih.
Rende je zabrinut zbog ovog trenda, pogotovo zbog opadanja očekivanja da naša deca doprinesu funkcionisanju porodice, i ističe da će se u nedostatku obaveza okrenuti stvarima koje vode stranputicom.
Moja braća i sestre su bili sasvim drugačiji. Ni mi nismo voleli obaveze, ali nije bilo pogovora, mogli smo samo da se svađamo i gunđamo kad roditelji nisu tu , inače se sav posao obavljao brzo i korektno.
Želela sam da usadim svojoj deci osećajnost prema drugim ljudima i razvijem im empatiju i potrebu da pomažu drugima. Ali isto tako i da sebe poštedim svakodnevnog ubeđivanja ili čak vikanja i ubeđivanja.
Zaključak je delovao suviše jednostavno da bi bio istinit: upaliće sama činjenica da su to naši, porodični poslovi, svih nas, a ne njihovi – detinji. Od početka to nazvati kolektivnim porodičnim aktivnostima a ne rasporedima odgovornosti. Što manje komentarisati i objašnjavati, ponašati se kao da je to nešto najprirodnije moguće i samim tim podrazumevajuće.
Deca će se lakše i brže navići, i biće spremnija da rade. Tako smo mi, na mala vrata uveli ovakav pristup u mojoj kući. Naša prva “kolektivna porodična aktivnost” je bila rasklanjanje nakon večere. Ranije, deca bi rasklonila za sobom i odmah zbrisala, dok bi mi, roditelji, ostali da sve završimo. Sada niko nije izlazio iz kuhinje dok sve ne bi bilo raspremljeno.
Moram priznati da princip funkcioniše. Kada svi rade rame uz rame, to se zaista oseća kao timski rad, a manje kao provera sa liste “ovo-moram-da-uradim”. Na stranu, što ovako deca mogu da nauče više korisnih stvari jer su prisutnija tokom celog posla. Ron Liber je bio u pravu u njegovoj proceni da su deca “sposobna za mnogo više nego što smo im omogućili da rade, uglavnom zato što nismo dovoljno strpljivi da im damo priliku da preuzmu nove zadatke i da pogreše nekoliko puta pre nego što ih savladaju.”
Šeron Holbruk je pisac koji živi u Klivlendu, u Ohaju.
Prevela: Jasmina Jovanović
Izvor: Vašington Post
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Razmaženo dete nije srećno dete. Evo u čemu je razlika:
Mnogo je razlika između onoga što definiše srećno i razmaženo dete. Lično, poznajem jedno razmaženo. Jedno dete koje samo učini grimasu jer neko drugi jede sladoled, a ono je svoje...
Ovako izgleda emocionalna sigurnost u zdravoj porodici
O važnosti razvoja osećaja emocionalne sigurnosti svih članova porodice mnogo se govori. Evo nekoliko primera koji će vam pokazati kako se u emocionalno zdravim sredinama razgovara kad se desi neki...
Maloletnice u đakuziju poznatog jutjubera: Nisu one samo žrtve obmane, one su, pre svega, žrtve nevaspitanja
Piše: Ljiljana Španić Nije loše vreme u kom živimo, loši su ljudi koji žive u njemu. Hteli to priznati ili ne, svakodnevnica govori tako. Verujem da je većina ovih dana...
Tri najveće greške koje roditelji prave kad žele da disciplinuju decu
Roditeljstvo je težak posao. Čak i kad se čini da sve ide kao podmazano. Roditelji koji su odabrali drugačiji, nežniji, povezujući tip roditeljstva, upravo zbog tolikog truda koji ulažu u...
Nema komentara.