Piše: Jasmina Jovanović
Sedim ispred ordinacije po prvi put za svojih 37 godina i cvikam. Žestoko sam isprepadana. Čekam da me prozovu i kažu mi da li su mi dani odbrojani ili ne. Ponavljaju test koji je bio loš. A ja sam se zakamenila. Tih dana, dana čekanja presude bila sam kamen koji ne govori i ne pokazuje osećanja. Tako sam jedino mogla da opstanem. Da niko ne zna, da me ne ispituju ništa, da ne osećam sažaljenje, strah i dobijam čudotvorne recepte za brzo izlečenje. Samo sam ćutala i postojala. I radila sve kao i obično. Trudila sam se da niko nište ne primeti i uspela sam u tome, ali nekako sam duboko u sebi bila zamukla. Smanjila se na najmanje zrnce maka, kao da sam time mislila da možeš da zavaraš trag nesreći. Da možeš da se sakriješ od zla. Da budeš neprimetan. I da izostanu bilo kakvi razgovori o tome, o potencijalnoj bolesti, onoj koja se najčešće završava …smrću.
Jedina misao koja mi se vrzmala po glavi sve vreme bila je – da li sam vas išta naučila? Da li ću, ako vas ostavim, ostaviti spremne za ovaj ružni, prljavi, zli svet? I da li nekoga uopšte možeš da pripremiš na svet kao takav? Jer i Ršum je govorio „Dijete plače čim odnud izviri“ a i Njegoš je odavno ostavio pokolenjima u amanet „svijet je ovaj tirjan, tirjaninu, a kamoli duši blagorodnoj“.
Sve što sam znala o kuvanju, o osećanjima, lekovitom bilju, ljudima.. ma bilo o čemu, ja sam vam govorila. Stalno sam ponavljala stvari koje mogu da vam olakšaju život. Bilo svakodnevne sitnice, bilo životne mudrosti.
Od banalnih stvari kao što su da se vreli džem sipa u vrele tegle i okreće zatvoren naopačke, da uvek u slanik stavite par zrnaca pirinča da pokupe vlagu, da se devojčice ni slučajno nakon toaleta ne brišu od „kraja“ ka „napred“, već obrnuto, da se leti ne stavlja nikako tečni puder, da se u tuđim kupatilima i na javnim mestima ne ide bos, već u svojim papučama, da se nikako i nikada ne sunčate između 11 i 16 časova, pa do stvari koje su od životne važnosti, kao što su da uvek, ako se iole kolebate, kažete, NE, za stvari, ljude i događaje za koje mislite da vam neće prijati, da čuvate svoje zdravlje i ne jedete đubre od hrane, da ne pijete antibiotike na svoju ruku, da prepoznate loše društvo na vreme, da učite radi sebe i svog znanja i kada vas obeshrabre nepravde, protekcije i poklanjanje ocena, da se radujete i smejete svaki dan i kada ne ide baš sve po planu, da volite ljude i uvek budete ljubazne, ali da isto tako ne dozvolite da vas ljudi iskorišćavaju i dave svojim “dijagozama“. Da prepoznate emotivne vampire, one koje smatrate prijateljima i poznanicima a posle njih se osećate kao isceđena krpa, danima. Da iz svog života uklanjate sve što vas pritiska i nervira, bilo da je to loš dušek od koga vas nešto boli, okrnjen tanjir o koji ste se možda već jednom posekle ili drugaricu koja je to prestala da bude svojim postupcima.
Učila sam vas i da ne trpite ništa što nije na buduću radost ili uspeh. Posebno ne one svakodnevne sitnice, da vam je glupo da odete u toalet u gostima, ili da se stidite da se poslužite, pa trpite gladne, ili žedne jer vam je neprijatno da tražite vodu. Budite opuštene i neposredne – govorila sam vam uvek. Kao vaša tetka koja je jednom nakon nekog fensi ručka, sa navodno, fensi svetom, dobila palačinku sa viljuškom i nožem, nasmejala se, izvinila gostima i rekla da ceo život jede palačinke prstima, a svi su se nasmejali i oduševili njenom spontanošću, pa je polovina njih, opuštena njenom izjavom, ostavila viljušku i nož i uzela palačinku u ruke, odahnuvši. Ne pravite se da ste nešto što niste.
Učile smo svaki dan nove stvari. Nekada ja od vas, nekada vi od mene, a vrlo često zajedno. Kuvale smo, gajile povrće i voće, popravljale sa vašim ocem sve što se moglo popraviti, farbale ljuljaške, strujomer, merdevine, pa jednom čak i luster. Kroz sve to ste sticale znanja, spretnost i veštinu da u svemu prepoznate mogućnost za kreativnost. Neke lekcije su bolele, neke su bile zabavne i smešne i baš tako je u čitavom životu. Svaka škola se plaća, ali i kada boli i kada je skuplje to može da se podnese sportski, sa dozom humora, i uvek da se gleda sa one strane sa koje se vidi lekcija a ne ožiljak.
I ožiljci i lekcije nas čine ovakvima kakvi smo danas. I možemo da na njih budemo ogorčeni i da se osećamo nesrećno i izdano, a možemo i da budemo ponosni što smo to preživeli, i da se radujemo novom danu.
Molim vas, drage moje, da ne zaboravite ni sitnice kao što su: da se spanać ne podgreva, kao ni pečurke. Da se brašno u skoro svim kolačima dodaje na kraju, da nikada mutilice od miksera, cediljka za čaj i rende ne idu u sudomašinu, jer čim je uključiš trebaće ti. Da sve što treba da se pohuje može sigurno da se spremi na bolji i zdraviji način, da je brak svetinja i da pazite sa kime će se to ostvariti, da ne bi sutra nedužna deca trpela razvod roditelja. I da ne možeš nikoga da znaš samo sa sastanaka, jer tada su svi fini, čisti, uglađeni i premudri. Da odlazak kod psihologa nije sramota, jer nekada nam je psiholog potreban zbog onih što ne idu kod psihijatra. I da se pričešćujete i idete u crkvu. Da ne osuđujete druge jer nikada nećete sasvim poznavati uzroke njihovog ponašanja i stanje u njihovoj duši. Da ako budete imale dobrog duhovnika, malo će stvari moći da vam naudi na ovom svetu Sodome i Gomore.
Da ne trpite ni radi mode. Da ne trpite radi lepote da vas nešto steže, guši grebe. Jer najlepša žena je ona koja prvo voli sebe, i ne žudi za plastikom, nadogradnjama i svime što je ovih dana navodno moderno i atraktivno, a u stvari košta previše novca i previše zdravlja.
Strahujem od onih tvrdnji psihologa da vaspitanje poneto iz kuće – loše okruženje i delikventno društvo začas pokvare. Strahujem da će sve i sitnice i krupnoćštine koje smo savladale biti očas posla zaboravljeni ako neko sa strane to okarakteriše kao staromodno, glupo ili nešto slično. Birajte za sebe najbolje i to počnite od ljudi. Neka budu najbolji mogući oko vas, pa i mnogo bolji od vas, jer će vam takvi biti inspiracija da i vi budete bolje.
Strahujem. Mnogo, premnogo a niko za to ne sme da zna. Jer ako se to sazna, biću slaba. Čekam u ovom dugačkom, belom hodniku i hiljadu misli mi se vrzma po glavi. Hiljadu stvari o kojima nikada nismo prozborile jer je bilo rano, a sada možda nikada i nećemo… I ko će vam sve to reći, ako ja ne budem tu? Ко će raditi sve one divne, strašne i naporne stvari koje rade majke ako je vreme da odem? Jer, nekada i pre našeg vremena bude vreme. Čekam, i govorim sebi kako je možda vreme da pravim spisak stvari koje vam nisam rekla o tikvicama, pranju veša sa aplikacijama i šljokicama, korama za pitu… i shvatam da su sve to gluposti i da bih na prvih milijardu mesta bilo samo: Volim vas, neizmerno i uvek ću vas voleti!
I nadam se samo, da će mi, kada izađem iz ove ordinacije, to biti moguće još koju deceniju…
Autorka teksta je posle svega, hvala Bogu, dobro i nastavlja da dosađuje svojoj deci savetima o pripremanju zimnice.
Izvor: Detinjarije.com
