”Svrha vaspitanja” daje razlog i roditeljima i deci da se fokusiraju na ono zaista vredno fokusa, a to je njihov zajednički život, sada i ovde.
Ma koliko se roditelji trudili, decu ne vaspitavaju oni već druga deca – tvrdi Judith Rich Harris u knjizi “Svrha vaspitanja”. To ne znači da deca ne liče na svoje roditelje: deca visokih roditelja su visoka a deca inteligentnih roditelja su inteligentna. Ali uzrok tih sličnosti je u zajedničkim genima, a ne u vaspitanju.
The Nurture Assumption, Judith Rich Harris, Touchstone Books , 1999.
Piše: Željka Buturović
TEZA
Psiholozi, roditelji, deca i savetodavci svih vrsta, jednostavno ne žele da prihvate da, iz perspektive posledica po ličnost deteta, roditeljsko vaspitanje nema nikakvog efekta. Roditeljstvo ne treba posmatrati kao mukotrpan posao čiji se plodovi ubiraju u dalekoj budućnosti, već kao jedinstven i dragocen odnos koji nema drugi cilj osim da bude što bolji i traje što duže.
ZA
U prvom delu knjige Harris izlazi sa tezom da je uvreženo mišljenje da odnos roditelja i deteta ostavlja trajne posledice na ličnost deteta velika zabluda. Odakle joj ta ideja? Zato što zna da psiholozi već decenijama pokušavaju da dokažu da način na koji roditelji vaspitavaju svoju decu ostavlja trajne posledice na ličnost te dece – i ne uspevaju. Cilj “Svrhe vaspitanja”, međutim, nije samo da širu javnost obavesti o rezultatima istraživanja koja su psiholozima dobro poznata u principu, iako ih u praksi potpuno ignorišu. Cilj je da se objasni zašto čak ni jednojajčani blizanci nisu identični, iako imaju istovetne gene.
Postoji, dakle, nešto što nisu ni geni ni roditeljsko vaspitanje, a što čini da se razlikujemo. To nešto su, smatra Harris, deca u čijem društvu smo odrasli. Za razliku od prethodne, Harris nema sistematske podatke da potkrepi ovu tezu. To je ono što joj dopušta da do maksimuma iskaže svoj nesumnjiv pripovedački talenat i da na zabavan i nepretenciozan način ispriča dirljivu i uverljivu priču o deci i roditeljima. Harris se suprotstavlja hiljadama razvojnih psihologa i ostalih dušebrižnika koji su prethodni vek proveli kinjeći i plašeći roditelje, a sve podrazumevajući da deca u roditeljima vide svoje uzore i da se njihov život vrti oko toga kako da im udovolje. Harris tvrdi da je istina potpuno suprotna: deca ne pokušavaju da zadovolje, a pogotovo da, ne daj bože, liče na svoje roditelje. Ona su preokupirana neuporedivo važnijim problemom, a to je kako da što bolje zadovolje i što više liče na drugu decu. U često surovom takmičenju za pozicije među svojim vršnjacima, deca se dovijaju kako znaju i umeju i tako nastaju budući pametnjakovići, buntovnici, primadone i glupi avgusti. Sazrevanje ličnosti je proces u kojem dete pronalazi i usavršava onu ulogu koja u njegovom okruženju ima najbolju prođu, smatra Harris.
Nema spasa za loše roditelje
Harris skreće pažnju na niz fenomena koje su psiholozi decenijama ignorisali, na primer, da se ponašanje dece kod kuće i van nje često veoma razlikuje. Ona ista tzv. razmažena deca koja pred svojim roditeljima padaju u histerične napade, postaju manja od makovog zrna kada se nađu u društvu dece koja su starija, veća, lepša ili bolje obučena . U društvu druge dece, deca se često stide svojih roditelja i načina na koji se ponašaju kod kuće. Deca imigranata odbijaju da govore jezik svojih roditelja. Suprotno romantičnoj ideji o slobodnoumnom detetu čija se autonomnost krši pod beskompromisnim pritiskom odraslih, dete na stranicama ”Svrhe vaspitanja” je nepokolebljivi konformista koji će jednog dana eventualno početi da misli svojom glavom samo ako je od vršnjaka čulo da im se sviđa kako to radi.
U odbranu svoje teze Harris navodi ogromnu raznolikost vaspitnih strategija u različitim kulturama, a koje nemaju nikakve vidljive posledice. Knjiga je prožeta primerima iz njenog života, počev od rane socijalne izolacije, naknadne karijere mudrice, ponižavajućeg izbacivanja sa doktorskih studija na Harvardu, teške bolesti koja ju je vezala za krevet i odgajanja dve ćerke, od kojih je jedna usvojena. Samo priča o nepokolebljivoj upornosti ljudskog duha, koji uprkos teškoj bolesti i potpunoj profesionalnoj izolaciji, trijumfuje nad establišmentom, već čini ovu knjigu, svojevremeno nominovanu za Pulicerovu nagradu, više nego vrednom čitanja.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Dok pakujem odeću koju ste prerasli…
Eto ga opet ono doba godine. Krevet u dečoj sobi prepun je letnjih stvari koje su izvađene iz ormana, a zimske iz vakuum vreća traže svoje mesto na polici. Okružena...
Kako sam, od vaspitačice mog sina, naučio šta znači biti DOSLEDAN roditelj
Bilo je to davne 2006. Zima, sneg, napolju smrzlo, a ja sam došla u vrtić da pokupim nastarijeg sina, Sema, koji je tada imao 5 godina. Moja prijateljica Laura i...
Plašiti mlad svet da je brak mrak a dete neka crna aždaja je krajnje nenormalno
Uloga oca u odgajanju deteta je važna. Balkanski mentalitet opravdava to na drugačije načine. Glavne rečenice su: Naspavaj se sad dok još možeš, nećeš stići oprati ni kosu, preteško je,...
Vedrana Rudan: “U kakvom vremenu živimo – svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema”
U kakvom ludom vremenu živimo? Svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema. Tako je govorio moj sin. Krešo se bacio na pod. Urlao je, valjao se po kuhinjskim...
Nema komentara.