Bilo je, naravno, pitanje dana kada će se marketinški divovi i magovi dosetiti i zgrabiti možda i poslednji simbol jednog humanijeg doba, kada smo verovali da postoji nešto izvan granice vidljivog, kada smo verovali da postoje tajne, slatke i nedokučive, koje inspirišu, kada smo slutili da takve tajne ne treba dirati, da ih treba poštovati i čuvati kao blago, jer su deo našeg kolektivnog nasleđa. Arhetipski vrednu sliku Deda Mraza neko je izvadio iz našeg kolektivno nesvesnog i oskrnavio je, napravivši milione jeftinih, besmislenih kopija, baš kao da reče – ma, ajte, molim vas, koje dete danas još veruje u tog bradatog starca, pored smartfona, ajpoda, ajfona, konzola, i ostalog ludila, brate! Ko još veruje da mator čovek može biti superioran, ovaj svet pripada mladima – kažu oni koji kloniraše Deda Mraza i koji njegovo odelo, proizvedeno negde na dalekom Istoku, u milione primeraka, navukoše promotorima i gurnuše ih na ulice. Da izmame novac.
Učiniše to na štetu dece koja će ostati uskraćena za jedinstveno novogodišnje uzbuđenje, ali i za sopstvenu maštu, na štetu i nas odraslih zbog jednog uništenog simbola detinjstva. Jer svi smo mi, makar nakratko, makar jednom, slatko iščekujući prvojanuarsko jutro – poverovali u čaroliju. U dobrotu koja stiže iz daleka. Sada imamo još jednu čaroliju manje, u već prilično duhovno opustošenom svetu.
Književnica iz Beograda
