Dozvolimo im da budu svoji

Jednom kada deca shvate da je suština života u ispoljavanju, poštovanju i negovanju suštine svoje (a i tuđe) ličnosti, neće ih mučiti sujeta niti će imati problema sa prihvatanjem kritike.

Foto: Pixabay

Piše: Tamara Đuran

Majka sam uskoro punih devet godina, a toliko sam, čini mi se, grešila. Iznova sam se pitala kako da se nosim sa svojim strahovima, zabludama, idejama kakav roditelj treba da budem i kakva deca treba moje kćeri da budu. Radeći kao lektor na nekoliko knjiga koje se bave temama roditeljstva, vaspitanja i odnosa između roditelja i dece počela sam strukturirano da razmišljam o onome što me je teralo da sumnjam u sebe, svoje postupke, namere, vaspitni model, a time i u ono što bi moja deca mogla postati. Ipak, najviše sam naučila od njih dve, posmatrajući ih, diveći se njihovoj međusobnoj različitosti, otkrivajući njihove potrebe i sve nijanse njihovih ličnosti.

Mati, ti uopšte ne znaš kako je teško biti majka!

Čini mi se da ne prođe dan a da se na svom putu roditeljstva ne setim doskočice svoje bake koja se šeretski smešila posmatrajući zanimljive situacije između mojih roditelja i mene i brata u doba odrastanja. Kada bi postalo, u najmanju ruku, uzbudljivo to previranje volja i misli i neosporivih argumenata sa svih strana, ona bi samo, negde ukraj sedeći, rekla, kao više za sebe: Mati, ti uopšte ne znaš kako je teško biti majka!
I čini se da je dobro poentirala, jer svaki roditelj misli da je njegova roditeljska „muka” najveća. Kao što misli i da od njega nema srećnijeg čoveka na svetu dok posmatra svoju decu. A istina je zapravo negde između tog opšteg i posebnog, individualnog i kolektivnog. Svaki čovek priča je za sebe, kao što i svakog čoveka muče manje-više ista pitanja i osnažuju iste sreće.
Jedino što je u tom kolažu ličnog i kolektivnog važno jesu odnosi koje gradimo i stavovi koje biramo da negujemo. Hoćemo li biti osioni ili ćemo lamentirati, hoćemo li biti gladni moći ili ćemo biti žrtve, hoćemo li voleti ili ćemo ljubav samo tražiti, hoćemo li poštovati ili će morati isključivo da poštuju nas? I, najvažnije, hoćemo li svoju decu vajati po svojim nahođenjima ili ćemo ih pustiti da se sami klešu i dođu do onoga što jesu i što treba da budu?

Poštujte njihovu ličnost ─ tako će naučiti da poštuju i sebe i druge

Kada mi je pre nekoliko godina starija kći (tada šestogodišnjakinja) rekla (povoda se više ne sećam): „Ja nisam ti! Ja sam ja!”, zastala sam zadivljena (i pomalo postiđena) pred veličinom čovekove ličnosti i lepotom individualnosti. Sada, kada svakog jutra mlađa kći i ja vodimo mali rat šta će se obući u vrtić, i dok mi ona odbijanjem mojih predloga neverbalno i verbalno jasno poručuje: „Nije mi dobro u toj majici! Neću da mi obučeš šta ti hoćeš! Hoću šta ja želim!”, shvatam da je svakom, ali baš svakom stvoru na ovom svetu potrebna sloboda. Prihvatanje i poštovanje različitosti. Individualnost. Sleđenje sopstvenih interesovanja, strasti i afiniteta. I pozicioniranje svog Ja nezavisno(g) od roditelja, prijatelja, partnera, okoline. I za roditelje veoma važno ─ od sopstvene dece.
Čovekovo putovanje kroz život je hod kroz lavirinte ispunjene neminovnim lutanjima, traganjima, iskušenjima, izazovima, borbama, prilagođavanjima. Nekada to putovanje liči na život iz snova, nekada na puko preživljavanje. Ali jedno je sugurno – osim samog putovanja i nas putnika, u procesu rasta i kreiranja i proživljavanja svoje priče, važni su i saputnici. I znajući to, intuitivno, čovek ima potrebu da se sa saputnikom ujedini, da mu pomogne, da pomoć primi, da udovolji. To je deo ljudske prirode. A mi, odrasli, tako je bezočno zloupotrebljavamo znajući da je tu, i da postoji.
Svako dete ima potrebu za odobrenjem, za nekom vrstom potvrde od svojih roditelja. Da bude shvaćeno, čuto, viđeno, prihvaćeno takvo kakvo jeste. Da bude podržano. Da bude osnaženo. I tu se, nažalost, u tim hodnicima lavirinta odrastanja (a kasnije i odrasle dobi) kriju bezbrojna skrovita mesta pogodna za manipulaciju, poigravanje i izazivanje stida i krivice.
Koliko god da se ljudsko biće bori da bude samostalno i samosvojno, u njemu uvek postoji tračak želje da bude prihvaćeno, viđeno, odobreno. Zar tako nije i sa nama samima, odraslima? Ne želimo li, makar tajno, bar povremeno, da se dopadnemo drugima – mi sami ili ono što radimo? Nismo li svakodnevno izloženi unutarnjoj potrebi da nam ljudi potvrde da smo rekli, učinili, mislili valjano, a time i potvrde naše biće? Nije li tako u svim našim odnosima – sa prijateljima, roditeljima (iako smo ih „prerasli” kao zreli ljudi), partnerima, kolegama i nadređenima na poslu, u svim segmentima realnog sveta, kao i u onom virtuelnom, na društvenim mrežama?
A detetu je ta potreba način da upozna sebe i svet. Da kroz naše poštovanje njegove ličnosti nauči da poštuje sebe, da veruje sebi, da spozna koliko je vredno takvo kakvo jeste. Da kroz roditeljevo prihvatanje onoga što jeste u svom prvom najvažnijem (i jednom od najkomplikovanijih odnosa) u životu spozna da je različitost dobra, da svako ima svoj put, da je svako za sebe, da je dobro biti sam. Sam sa sobom i onim što jesi. Da čovek ne mora udovoljavati nikome da bi bio voljen, prihvaćen i cenjen. Da je čovekova obaveza da bude svoj. Nikad tuđ. Da dete ne pripada roditelju, ali da roditelj mora biti uz svoje dete, kakvo god ono bilo. Genijalno, čudno, s posebnim potrebama, umetnički nastrojeno, zaboravno, divlje, previše popustljivo, radoznalo, neposlušno, sjajno, tvrdoglavo.
Dete ne treba da čeka naše odobrenje da bude to što jeste. Ne treba da čeka da se složimo sa izborom muzike, prijatelja, prvih simpatija i životnih ljubavi, hobija, zanimanja. Nama to može da se ne dopada, ali ukoliko su detetovi izbori u suštini konstruktivni i ne ugrožavaju njega ni druge, ko smo mi da odredimo hoće li naša deca biti lekari ili vajari, daktilografi ili neimari, tresti kuću uz Ramštajn ili plakati uz balade, voleti da gledaju trilere ili komedije, zaljubljuju se u strance ili prve komšije, ateiste ili isposnike?
Zašto to onda radimo? Vrednujemo svoju decu i smatramo da moraju biti po našem kroju, našoj meri? Njima je važno da nam se dopadnu, što je s jedne strane prirodno jer ta potreba postoji u čovekovom biću, a sa druge je sasvim nepotrebno. Jer su to naša deca. Ne treba da zasluže naše dopadanje, poštovanje, prihvatanje, čak ni poverenje. Na to imaju prava svojim postojanjem od časa svog rođenja.
A opet, čini se da nama ipak, suštinski, nije važno dopadamo li se svojoj deci. To kao da se podrazumeva. Podrazumeva se da nas vole. To im nekako dođe kao dužnost. Od nas su postali – nas da vole i poštuju, da nam se dive, da nas slušaju (slepo, to je najpoželjnije), da ne prkose, ne protive se, žive naše neproživljene snove. Učini li nam se samo da to ipak nije slučaj – da nam ponešto i zameraju i od nas se otimaju – osećanje povređene sujete poprima nepojmljive razmere. Tada podilaženjem ili ucenama manipulativno pokušavamo da povratimo ljubav i poštovanje koje nam po adetu roditeljstva pripadaju, ili jednostavno pribegavamo starom dobrom strahu, te njime vladamo.
Šta će naša deca onda naučiti? Da čovek nije vredan zbog onoga što jeste, već isključivo zbog rezultata koje daje? Da su naša deca dobra onoliko koliko su poslušna, uslužna, pojavno dobro vaspitana, onoliko koliko su im ocene besprekorne, a rezultati zavidni?
Hoće li poštovati sebe ako ih mi nismo naučili da su vredni poštovanja? Hoće li poštovati druge, ako i sami veruju da je poštovanje kategorija koja se formira na osnovu efikasnosti, ne suštine? I, na kraju, ako ne osećaju da su i sami poštovani? Jer, kako dati nešto drugome što nikada nisi imao ni sam?

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: