Dozvolimo im da budu svoji

Naučite ih da prkose strahu

Strah je najiracionalnije čovekovo osećanje. Najsubjektivnije. Ono koje inhibira, zasenjuje duh, sputava um, umakovljuje srce i čini da ne volimo sebe, ne poštujemo sebe, nemamo vere u sebe, ljude i svet.
Strah nas u očima nas samih čini nedovoljno dobrima za nove poduhvate, nedovoljno spremnima za odstupanje od šablona, nedovoljno odvažnima da kažemo „ne” svemu onome što nam ne prija, što ne želimo a mislimo da treba da učinimo, svemu onome što nas gura ka ivicama samopoštovanja i dostojanstva.
Strah je onaj koji nas sprečava da kažemo i „da” ¬─ novih iskustvima, ljudima u svom životu, tome da budemo svoji i nezavisni od tuđeg mišljenja, prosuđivanja, odobravanja, negodogovanja i etiketiranja, ili pak nečemu ludom, smelom i neponovljivom, vrednom iskustva i spoznaje.
Na kraju, strah je taj koji nam onemogućava lakoću življenja, uspostavljanja jednostavnih odnosa lišenih sujetnih ispada, zavisti, surevnjivosti, gde je komunikacija fluidna i oslobođenja različitih tipova dramatizovanja.
I kada se tako uplašeni od svega i svačega, od sebe i sveta najviše, otisnemo u roditeljstvo možemo samo dalje prenositi svoje strahove, kumulirati ih i skladištiti u novim naraštajima, bivajući i sami, kao i deca koju ćemo odnegovati, nesrećni, neispunjeni i večito neurastenični.
Zato se oslobodite! I tako oslobodite svoju decu!
Smejte se strahu u lice i naučite svoju decu da mu prkose!
Ne treba svoj strah da potiskujete, već da ga iskoristite umesto kao barijeru, kao pogonsku snagu.
Usprkosite se, i deca i vi!
Neka se vaša deca popnu na drvo i kad im se čini da će pasti u nesvest zbog visine (i dok i sami strepite jer su te grane tako krhke i lelujave)! Neka vaša kći trenira vaterpolo ili fudbal i kad je drugarice smatraju zbog toga čudnom. Neka vaš sin igra balet čak i kada mu se neki drugovi smeju zbog toga etiketirajući ga neprikladno (i pogrešno)! Neka se zaljube i pate i nemaju pojma koji je dan, mesec ni godina, podobijaju loše ocene i plaču vam danima, a da ni jednom ne pomisle (puni bojazni i stida) kako ćete ih ismevati i govoriti da će to sve proći i da će jednom biti smešno (jer tog trenutka niti im je do smeha, niti veruju da će ikada proći)! Neka se ludo zabave i na ispit odu nespremni (često mamurni), a da se ne plaše šta će ih kod kuće (kakvi pogledi i pridike) sačekati! Neka (kada već odrastu) promene fakultet, raskinu veridbu, daju otkaz, bez plana za sutra, ako osete da to gde su, sa kim i šta rade za njih nikako ne valja, ne strahujući hoćete li vi, ili bilo ko drugi, blagosloviti njihove odluke, sve dok su one došle iz suštine njihovog bića. Neka vam se usprotive ─ i to je možda najvažnije ─ kada im se učini da ste preterali (da, dovoljno je da im se samo učini!), da niste poštovali njihovu ličnost ili ste ih omalovažili!
Naučite ih da se bore za sebe, za svoju suštinu, bez osvrtanja na to šta o njima drugi misle ili kažu! Jer sve dok vaša deca na svom putu ne štete drugima, nisu egocentrična i vođenja sujetom, saosećajna su i dobrih namera, njihovo pravo, a još više obaveza, jeste da ne štete sebi pokušavajući da budu po meri, slici i zamisli nekog drugog. Makar to bili i vi!

Recite jedni drugima „ne” – to je dobar put da se postane svoj

Ukoliko ste dosad čitajući pomislili da zagovaram neki vid anarhije i da je svakome dato na volju zato što je to što jeste, moraću da vas razočaram. Mi odrasli trudimo se da u našoj porodičnoj dinamici postoji izvesna stuktura i da ona svakodnevno bude održiva. Deca – iznenađenje ili ne – više vole jasno vođstvo, konkretna pravila i jednostavan dogovor kojeg se svi pridržavaju ili se svi zajedno trude da bude uspešno sproveden do kraja.
Deca uživaju u tome što su deca i samo tako i treba da bude. Kako rastu, život ih uči da je ples na njegovom podijumu često izazovniji od onoga što prvi taktovi otkrivaju. I zato smo im potrebni mi – da ih povedemo kako bi se osmelili, da znaju da smo tu, blizu, ali dovoljno daleko kako bi iskustvo bilo njihovo, da ih ohrabrimo na podvig i nikada ne pomislimo da ima tu imalo naše zasluge.
Ali, osim nežnosti i bezrezervne ljubavi koje svojoj deci moramo dati, moramo biti i jasni sa granicama koje nije dobro preći. Za dobrobit deteta samog. Za one oko njega. Za porodicu. Za život sam.
Moramo im reći „ne”. Na sve ono što ugrožava ili može ugroziti – njih ili druge. Na ono što ih čini rastojenima, razdražljivima, agresivnima. Na ono što preti da preraste u hronični problem, šta god da je u pitanju, ili ono što sluti na uspostavljanje problematičnih odnosa sa okolinom, u bilo kom obliku. I ne postoje dovoljno dobri izgovori roditelja da to „ne” u takvim situacijama ne bude jasno, glasno i dosledno!
Jer roditeljima je često teško da izgovore „ne” i ostanu tome dosledni. Nije im prijatno. Mešaju slobodu sa apsolutnim davanjem detetu na volju, što nikada ne ispadne dobro. Ne postavljaju ograničenja jer smatraju da dete treba odlučivati samo o svojim granicama, zaboravljajući da deca od nas uče i da je takav zadatak prerano postavljen pred njih ogroman izazov koji ih samo stavlja u procep.
Postoje pak i oni roditelji kojima je „ne” osnovno vaspitno oruđe i čini se da za druga i ne znaju. Istina je da postoje razvojne faze u kojima je nužno malo češće ponavljati negaciju u komunikaciji sa decom, ali to nikako ne sme biti nepromišljeno, preterano, grubo izrečeno, niti treba voditi ka preteranoj strogosti ili rigidnosti.
Suština nije u tome da deca budu poslušna ili da na naše „ne” sami sebe postrojavaju i slepo se povinuju našoj komandi. Cilj je da naše stavljanje granica bude vodič kako bi deca sama znala, kada za to dođe vreme, da sebi kažu „ne” na sve ono što za njih ne bi bilo dobro. A to je, konačno, i najveći izazov vaspitanja, i njegov najvažniji cilj.
Sa druge strane, pustite decu da vama kažu „ne”. Čak i kad nisu u pravu. Čak i kad to nije primereno. Tako će naučiti mnogo. O sebi, o vama, od odnosima, o tome kada je reći tako nešto neosnovano, a kada poželjno ili čak nužno. Naučiće, kroz tu pobunu usmerenu ka vama, kako da se bore za sebe, ali i kada je pravo vreme za borbu, kada treba sačekati, a kada se mora napasti odmah. Naučiće svoje granice i poštovaće tuđe. Znaće da „ne” nije atak na ličnost, da je sasvim u redu i prirodno čuti ga, kao što je sasvim u redu reći ga, bez drame, griže savesti i dvoumljenja.
Jer jednom kada deca shvate da je suština života u ispoljavanju, poštovanju i negovanju suštine svoje (a i tuđe) ličnosti, neće ih mučiti sujeta niti će imati problema sa prihvatanjem kritike, negativnih odgovora i poraza. Znaće da je to samo jedan mali deo u veličanstvenoj igri života i da je dobro biti svoj, bez obzira na to ko sedi preko puta njih.

Izvor: Detinjarije.com