Džon Kliz: Ljudi su skoro uvek zahvalni strogim roditeljima

Kako se ponašamo sa svojom decom? Kako da nam deca izrastu u uravnotežene osobe? Čuveni Pajtonovac Džon Kliz i njegov psihoterapeut Robin Skiner u duhovitom dijalogu otkrivaju kako struktura porodica iz kojih smo potekli oblikuje naš život, i nude ohrabrenje i putokaz za ostvarivanje sreće.

Čvrstina…

Džon: Video sam skeč Pajtonovaca u samoposluzi pre tri nedelje. Tu je bila mama sa dvoje majstorski nevaljale dece i svaki put kad bi uradili nešto što ne treba – što je bilo otprilike svakih osam sekundi – ona je vikala i pretila im nezamislivim uskraćivanjima i mučenjima, na šta bi oni uradili nešto drugo nevaljalo. A ona je povećavala ulog u kaznama za pet hiljada šiba i dva kruga u spravi za mučenje. Onda su oni morali da urade nešto stvarno nevaljalo da bi joj stavili do znanja ko je tu gazda. Na kraju je morala da im da gomilu slatkiša da ne bi sve spalili.

Robin: Mogu da zamislim. Kad ima mnogo svađa u porodici, to je zato što roditelji ne daju deci jasna uputstva koja su im potrebna. Obično je tako.

Džon: U redu. Sad želim da uđem dublje u tu stvar sa „crtanjem linija“. Hoću da kažem, ako dete treba da nauči da se uklopi, može da nauči gde se nalaze linije samo ako su one jasno iscrtane, zar ne? Uz pretpostavku da se to sprovodi. To nas dovodi do teške reči – „disciplina“.

Robin: Od latinske reči „podučavati“.

Džon: Tako je. Učenik nije bio neko koga je Isus sistematski kažnjavao. Ali ako danas pomeneš tu reč, ljudi odmah prizovu mentalnu sliku šamaranja i neljubaznosti i dece koja se grozno provode.

Robin: Poenta je u tome da do šamaranja dolazi samo ako linije nisu jasne. Ako otac može da preuzme potpunu kontrolu kad je to potrebno, to znači da skoro nikad ne mora tome pribegne batinama.

Džon: Pa, takvo je moje iskustvo s ćerkom. Nažalost, nisam se zaista uključio u njeno odrastanje dovoljno rano. Ali, kad je imala oko četiri godine, postala je veoma, veoma naporna, pa sam najzad izgubio strpljenje i prvi put je jako ošamario. I na moje apsolutno iznenađenje, osetio sam da je naš odnos odmah postao bolji. I dalje sam povremeno morao da je udarim, ali su intervali između šamara postajali sve duži.. Posle šeste godine, jedva da sam to morao da radim. Astvarno lepa stvar je to što mi ona nikad nije zamerila – zato što mislim da zbog toga osećamo krivicu čak i kad mislimo da smo u pravu. Kao da nas je to na neki paradoksalni način zbližavalo.

Robin: Pa, to je opšte iskustvo. To sam otkrio sa svojom decom, a porodice na tretmanu takođe to otkriju ukoliko su spremne da slede savet i zauzmu čvršći stav. Deca vam uvek oproste – zaista, vole vas više zato što im ovakvo ponašanje pokazuje koliko se bavite njima, koliko vam je stalo.

Džon: E, ovo bi baš leglo u Obrazovnom programu. Već čujem prezrivo frktanje otud. Ali, ova vrsta brige – „iscrtavanje linija“ – može da bude isto tako topla kao i materinska briga, mada je toliko drukčija.

Robin: Tako je. U stvari, na neki način je i dublja, zato što tako roditelj rizikuje privremeno nedopadanje, čak i mržnju, pošto radi nešto što frustrira dete. Čak i ako je to za njegovo dobro. Na neki način, takvu vrstu ljubavi je teže dati detetu, jer ne dobijaš odmah nešto lepo zauzvrat. Dobijaš privremeno odbacivanje. Zahvalnost dolazi tek kasnije!

Podeli tekst:

1 2 3 4 Sledeća strana