Epidemija popustljivog vaspitanja: Današnja deca dobijaju poruku da će se roditelji predati samo ako im se dovoljno snažno odupru

Gde sve to počinje? Pošast o kojoj pišem ne može se razumeti kao posledica siromaštva, problematike siromašnih četvrti ili neke manjinske populacije. Do nje dolazi u domovima dobrostojećih, obrazovanih ljudi. Njene simptome možemo primetiti u svakoj učionici, na svakom igralištu, u svakom restoranu i u sve više domaćinstava širom Amerike. Dokazi njenog postojanja pojavljuju se vrlo rano i možemo ih uočiti svuda oko sebe, u ponašanju i roditelja i njihove dece:

• Roditelji, dok su na poslu, ostavljaju svoje osamnaestomesečno dete po čitav dan s dadiljom. Ona ga pak smesti na stolicu za hranjenje dece, gde ga ostavi da satima sedi i gleda crtane filmove. Detetova reakcija je da se raspekmezi istog časa kad mamica dođe po njega. Prirodno, majka jedva čeka da sledećeg jutra ponovo pobegne u kancelariju.
• Dvoje zaposlenih roditelja trogodišnjeg deteta, preumorni da bi kuvali kod kuće, odvlače mališana u još jedan u nizu restorana na kraju dana koji je i njemu bio naporan. Dete baca hranu po podu, zanoveta i moli da ga izvedu napolje, a onda silazi sa stolice, zavlači se pod sto i šeta oko ostalih gostiju, ometajući i njihovu večeru. Roditelji se prave da ništa ne primećuju kako bi mogli da završe svoj razgovor.
• Otac odvlači svog četvorogodišnjeg sina od dece s kojom se igrao. Dete mu pljuje u lice, a zatim vrišti čitavim putem do kuće. Otac, koji očigledno nije naučio da kontroliše svoje dete, moli ga i ulaguje mu se („Svratićemo usput na sladoled“) u očajničkom pokušaju da zaustavi neprijatnu scenu.
• Odlazeći na jednu proslavu rođendana, roditelji svraćaju u prodavnicu igračaka sa svojom petogodišnjom devojčicom i objašnjavaju joj da su tu kako bi kupili poklon za Suzi, a ne za nju. Dete pravi scene u prodavnici sve dok roditelji ne popuste i na kraju odu s dva poklona. Možete samo zamisliti scenu na rođendanu u trenutku kada slavljenica otvori svoj poklon.
• Desetogodišnjak neće da radi domaće zadatke i ima loše ocene iz nekoliko predmeta. Kad majka pokuša da mu pomogne, on ustaje i odlazi. Ona bi mu zabranila da trenira košarku dok ne popravi ocene, ali njen suprug ne pristaje na to i tvrdi da je sport jedina stvar koja ga privlači. Dete se i dalje ponaša na isti način, jer majka odustaje a otac od porodičnih problema beži u kancelariju.
• Roditelji priređuju malu zabavu. Njihov dvanaestogodišnji sin je već večerao, ali čim se servira hrana, on se ušunja u kuhinju i počne da se služi sa hladnim, smrtno ozbiljnim izrazom lica. Majka mu mirno priđe i zamoli ga da ostavi hranu za goste. Dečak je drsko pogleda, uzme još neki zalogaj, krene napolje, pa se usput još jednom posluži. Kad ga ona kasnije zamoli da prenese poruku dadilji, on otresito odvraća: „Neću!“ Nekoliko meseci nakon toga, dečaka izbacuju iz škole zato što je noću provalio u zgradu i divljački razbijao po školskim prostorijama, a njegovi zaštitnički nastrojeni roditelji, uz pomoć savetnikâ i advokatâ, ulažu žalbu protiv te kazne. Zatim, u četrnaestoj godini, taj dečak zajedno sa jednim svojim drugom biva uhapšen zbog provale u prodavnicu.

Život roditelja prepun je tih presudnih momenata u malim i velikim problemima. Oni možda u određenom trenutku, kada morate da preživite večeru u restoranu ili odlazak u prodavnicu igračaka, izgledaju beznačajno, ali način na koji ih rešavate šalje vašoj deci izuzetno važnu poruku o prirodi njihovog odnosa s vama. Od odluke donete na osnovu toga što ste u sitnim satima željni sna, pa vam je lakše da pustite mališana u svoj krevet nego da mu to ne dopustite, do večeri kad ste previše umorni, lenji ili čak uplašeni da biste se suprotstavili svom buntovnom tinejdžeru, time što ne reagujete vi zapravo delujete – i to na način koji nanosi štetu. Deca iz navedenih primera, kojoj su roditelji tolerisali razmažene ispade u javnosti, pretvoriće se u loše učenike, kavgadžije i drske tinejdžere. Dok budete čitali, videćete da u anegdotama i studijama slučajeva u celoj knjizi ističem takve presudne momente u roditeljstvu kako bih vam pomogao da uvidite i razumete na koji način roditelj svojim delovanjem – ili nedelovanjem – svome detetu upućuje zbunjujuće poruke.

Današnji roditelji su, izgleda, potpuno uvereni da život njihove dece mora teći potpuno glatko i bez ikakvih frustracija – kako bi ona izrazila svoju ličnost. Međutim, stvaranjem takve atmosfere da detetu u svakom trenutku bude ugodno, roditelj svome detetu zapravo nanosi štetu. Vrlo je zanimljivo to što je i Ana Frojd, kći Sigmunda Frojda, koja je bila uvažena teoretičarka dečje psihoanalize, prepoznala opasnosti koje donosi takav način odgoja. U svojoj briljantnoj studiji Sekularni um, dr Robert Kols (Coles, 2001) kaže da je ona bila zabrinuta zbog toga što opsesivno nastojanje roditelja da njihova deca ne osete preteranu krivicu ili razočaranje dovodi do sve češće pojave onoga što danas zovemo narcisoidnom ličnošću. Ona je smatrala da su oni ljudi koji se bore da svojoj deci omoguće udobno detinjstvo skloniji da uvek govore „da“, a njihova deca premalo nauče o značenju reči „ne“.

Kada posmatrate stvari iz tog ugla, nije teško uvideti kako se zarazne klice pošasti zameću još u ranom detinjstvu. Naravno, tek rođenom detetu je trenutna i stalna pažnja potrebna i ono je zaslužuje. Međutim, do uzrasta od šest meseci, dete bi moralo razviti sposobnost da samo zaspi i spava celu noć, ili da se zabavi igračkom u kratkim razdobljima dok roditelj obavi svoje svakodnevne zadatke, kao što je kuvanje ručka ili telefoniranje. Pa ipak, sve više imamo prilike da vidimo prezahtevnu stariju odojčad koja intenzivno reaguju istog časa kad ih spuste na krevetac i koja svakog sata bude svoje premorene roditelje zahtevajući komplikovane postupke uspavljivanja. Te bebe odrastaju u temperamentnu decu koja odbijaju da prihvate obrasce ponašanja i koja ne žele da koriste nošu iako su za to već odavno sposobna. (Izbacivanje na tržište jednog potpuno novog proizvoda – velikih jednokratnih pelena za decu predškolskog uzrasta – samo je jedan od brojniih pokazatelja te opšte tendencije.) Iako imaju četiri ili pet godina, što je uzrast kada su se već morala razviti u male ljude koji svim silama teže da udovolje odraslima, takva deca na postavljanje granica i dalje reaguju besom te – suočena s frustracijom – doživljavaju emocionalni slom.

Potpuno je ljudski i očekivano da deca testiraju svoje roditelje i druge ljude koji su za njih autoriteti – ne bi bilo normalno da to ne čine. Umesto da u tom ispitivanju granica vidimo nešto loše, mi moramo prihvatiti da ono detetu pomaže da na bezbedan način sazna šta okolina od njega očekuje. Problem se krije u tome što preterano popustljivi i suzdržani roditelji dozvoljavaju da ispitivanje granica ode nedopustivo predaleko. Kad roditelji svoju decu ne uče prihvatljivom ponašanju, onda ona prkos postavljaju kao svoju normu. Normalno je da jednogodišnje dete pokušava da vas ugrize ili počupa; njega treba naučiti da to nije dobro, inače će se i dalje tako ponašati. Naravno da dvogodišnjak ispoljava bes; mi ga moramo naučiti da takvo ponašanje nije dopušteno i da tako neće dobiti ono što traži, jer će u suprotnom nastaviti s tim. Prirodno je da dvogodišnjak ili trogodišnjak ne želi da deli svoje igračke s drugom decom; mi ga moramo naučiti da to nije lepo, inače će i dalje odbijati da to čini. Svakako da trogodišnjak ili četvorogodišnjak može pokušati da istrči na prometnu ulicu; mi ga moramo naučiti da to ne sme da radi. Roditelj koji ne postavlja odgovarajuće granice zanemaruje momente za podučavanje u kojima bi, bez sumnje, vaspitao i zaštitio dete.

Mnoga današnja deca dobijaju poruku da će se njihovi preplašeni, krivicom ophrvani roditelji predati samo ako im se dovoljno snažno odupru. Zato se suprotstavljaju roditeljima i pokušavaju da ih iritiraju, umesto da nastoje da im udovolje; roditelji pak reaguju dodvoravanjem, pokoravanjem i suzdržavanjem od prigovora. Kontrola je zamenila ljubav i privrženost dece, razvoj je skrenuo u nenormalnom pravcu, koji postaje sve uobičajeniji. Zvučni atributi kao što su „energičan“, „temperamentan“ i „buntovan“ naveliko se koriste za osobine ličnosti koje su roditelji prisiljeni da tolerišu.

Vaspitni gurui, koji propovedaju pedocentrične teorije, uljuljkali su roditelje tvrdnjama da su takva ponašanja normalna: „Nikada ne dozvolite da vam dete plače.“ „Ono će sesti na nošu kad bude spremno.“ „Kažnjavanje je izraz nepoštovanja deteta.“ „Detetova osećanja moraju biti na prvom mestu (daleko ispred vaših, naravno).“

I mediji su deo tog problema. U nedavnom izdanju jednog časopisa za odgoj dece video sam sledeće pitanje jedne čitateljke: „Zadovoljna sam svojom trogodišnjom kćerkom iz mnogo razloga, ali ako od nje tražim da nešto učini, ona često reaguje tako što se baca po podu i viče kako više nisam njena mamica. Učim je da izražava svoja osećanja, ali pitam se da nisam otišla predaleko?“ Evo kako odgovara uvaženi pedijatar: „Takvo ponašanje je za jednu trogodišnjakinju potpuno normalno.“

Strašno se rastužim kad pomislim na decu čiji su roditelji pod uticajem ovakvih izjava. Kad bi to bilo normalno ponašanje, zašto bi iko ikada poželeo da ima dete? Svakodnevno dopuštanje deci da se ponašaju na potpuno neadekvatan način šteti njihovom emocionalnom razvoju. Činjenica da jedan pedijatar to, po svoj prilici, prihvata kao normalno ponašanje govori u prilog tvrdnji da se epidemija duboko ukorenila u samu srž odgoja. Da, dete može povremeno da postupi na sličan način, kada je izazvano ili pod pritiskom – ali jedanput treba da bude dovoljno. Roditelj treba svom detetu da pokaže da neće popustiti pod pritiskom. Deca su vrlo bistra i brzo uče pravila. Problem je u tome što ih mi podučavamo pogrešnim pravilima.

Ona deca koja se kreću ovim izopačenim razvojnim pravcem imaju mnogo izgleda da postanu ljutita, otuđena i sasvim ravnodušna ili puna prezira prema drugim ljudima, naročito prema autoritetima. Kod kuće su ćutljiva, natmurena i prigovaraju. U školi ih u učenju ometaju ponašanja kao što su nedostatak pažnje, zainteresovanosti, ponašanje koje nalikuje hiperaktivnom poremećaju pažnje, preziran odnos prema odraslima, plačljivost i sklonost zanovetanju. Roditelji ih tada, u najboljoj nameri, odvode psihijatrima koji im prepisuju najnoviji lek koji će ih smiriti, pomoći im da se koncentrišu na časovima i postanu deca s kojima je lakše izaći na kraj. Verovali ili ne, broj dece i mladih koji uzimaju psihijatrijske lekove kao što su ritalin (za poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje) i prozak (antidepresiv) udvostručio se u razdoblju između 1987. i 1996. godine, o čemu govore i rezultati praćenja devetsto hiljada dece i mladih, objavljeni u časopisu Archives of Pediatric and Adolescent Medicine u januaru 2003. godine. Više od šest posto te dece je 1996. godine uzimalo barem jedan od spomenutih psihijatrijskih lekova, dok je 1987. godine taj broj iznosio 2,5 posto. Pa ipak, vrlo malen broj ove dece ima stvarne poremećaje sposobnosti – prema statistici Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje (National Institute of Mental Health), jedva nešto više od četiri odsto. Većina njih je na testovima pokazala da nema probleme sa mentalnim zdravljem i nakon terapije lekovima ispoljila tek neznatna poboljšanja. Poremećaj hiperaktivnog nedostatka pažnje postao je opravdanje za decu koja ne ostvaruju dobre odnose u svom okruženju. Ona su podvrgnuta „hemijskom ratu“ samo zato što su njihovi roditelji zavedeni kulturnim stavovima koji su prouzrokovali to teško prihvatljivo ponašanje. Psihijatar dr Piter Bregin, autor knjige Činjenice o retalinu (Breggin, 2002), primećuje da je naučno prihvaćen popis simptoma poremećaja hiperaktivnog nedostatka pažnje u stvari identičan „spisku ponašanja koja smetaju odraslima“ koji je 2002. godine objavljen u članku časopisa Njujork tajms pod naslovom „Lekovi za predškolsku decu“. On procenjuje da danas blizu šest miliona dece uzima ritalin. Što je još alarmantnije, Bregin i drugi stručnjaci veruju da je u većini slučajeva taj lek deci prepisan „na svoju ruku“. FDA*[1] nije odobrila njegovo korišćenje u lečenju dece mlađe od šest godina i njegovo trajno dejstvo nije poznato. Stoga je Nacionalni institut za mentalno zdravlje pokrenuo novo istraživanje sigurnosti i delovanja davanja generičkog ritalina deci od tri do pet godina.

Ispade svoje dece koja su izmakla kontroli roditelji doživljavaju kao nešto što ih frustrira ali i kao ponašanje koje je lako racionalizovati: „Ona će to prerasti.“ „Previše sam umorna da bih se time bavila.“ „On je živahno dete.“ „To je verovatno samo pubertet.“ Međutim, najžalosniju činjenicu nije moguće poreći: porodični život se danas za mnoge ljude sastoji od previše posla i premalo zabave. Puki nedostatak vremena i pritisak da se uradi što više, čemu su izloženi i odrasli i deca, umanjili su važnost naizgled „manje produktivnih“ aktivnosti kao što su igranje skrivalica sa detetom koje guče, porodično uživanje u društvenim igrama ili hvatanje svitaca u letnjim noćima. Umesto toga, našli smo se u položaju da robujemo deci koja se smeju našim slabašnim pokušajima da ih naviknemo na red, koja zahtevaju da ih po ceo dan zabavljamo i koja ostaju budna do kasno u noć zato što smo mi preumorni da bismo uložili dodatni napor kako bismo ih uspavali. Ta deca su potpuno preuzela kontrolu. Nije ni čudo što imaju gomile igračaka koje nisu ni taknula – mnogo im je zabavnije da se igraju živim igračkama, svojim roditeljima.

U međuvremenu, kultura podstiče današnje majke i očeve da preteruju u primoravanju svoje dece na beskrajan put uspeha. Roditelji očajnički pokušavaju da ubace još jednu korisnu aktivnost u dečji ionako pretrpan raspored, pri čemu ne sasvim podsvesna poruka glasi: ako se moje dete ne bavi svim tim aktivnostima, nikada neće uspeti da održi korak sa svestranom i darovitom većinom, ići će na običan državni univerzitet umesto na neki od fakulteta Ajvi lige**,[2] možda nikada neće otkriti svoj pravi poziv niti dosegnuti svoj maksimum. Vođeni takvim površnim ciljevima i pod stalnim uticajem konzumerizma, roditelji prepuštaju da drugi obavljaju njihove svakodnevne zadatke sa decom kako bi oni mogli više da rade. U međuvremenu, njihovi predivni domovi zvrje prazni, za stolovima u trpezariji niko ne sedi, a porodični vikendi u prirodi odlažu se zbog poslovnih obaveza. Oni zbog toga osećaju kajanje, ali ne mogu da se zaustave, opuste i uživaju u porodičnom životu.

Kako odrastaju, naša ugrožena deca više vremena troše na traženje zabave nego na sopstveno obrazovanje: odaju se gledanju televizije, igranju video igara, lutanju po prodavnicama, zlopotrebi računara i opojnih droga, promiskuitetnom seksu. Prerano prepuštena sama sebi, ona svoje asocijalne, otuđene vršnjake i suviše rano pretpostavljaju sopstvenim roditeljima. Po uzoru na roditelje, ona svoju vrednost pronalaze u posedovanju stvari, zahtevajući neke naročite patike ili najmoderniju elektronsku igračku. Deluju kao da žive na ivici živog peska koji će ih progutati ukoliko ne izgledaju posebno važno ili moderno.

Opaža se i pojava kulturne tendencije doslovnog pojednostavljivanja i spuštanja standarda kada takva deca zapadnu u poteškoće u školi. Poput mnogih država koje nastoje da podignu standarde u obrazovanju, Kalifornija je 2004. godine uvela zakon kojim se od učenika zahteva da polože završni ispit kako bi dobili diplomu. Danas Ministarstvo prosvete razmatra mogućnost da odloži oduzimanje prava na završno svedočanstvo barem za godinu dana i da eventualno spusti standard za testove, zato što je zaprepašćujući procenat prve grupe učenika podbacio na ispitima: u januaru 2003. godine trideset osam posto učenika predzavršnog razreda srednje škole još uvek nije bilo položilo ispit iz matematike, koji je bio prilagođen nivou završnog razreda osnovne škole i pri čemu je samo pedeset pet odsto bilo dovoljno za prolaz. To je generacija učenika od kojih će se zahtevati da polože ispit kako bi dobili završnu diplomu 2004. godine, ukoliko ponovo ne dođe do odlaganja plana. Razlozi koji se navode kao objašnjenje tog podbacivanja uključuju, naravno, slabo obrazovanje u prethodnim razredima i loš kvalitet dodatne nastave, kao i učestalo izostajanje s časova i nedostatak saradnje roditelja sa školom.

Kalifornija nije izuzetak: Teksas, Mičigen i Kolorado su, navodno, takođe započeli redefinisanje svojih državnih obrazovnih standarda kako bi „smanjili“ – barem na papiru – broj đačkih neuspeha. Ta situacija pokazuje sve karakteristike epidemije: bespomoćne pedagoge koji spuštaju standarde kako bi izgledalo da deca uče više nego što to zapravo čine, izbezumljene roditelje koji se boje da njihova deca neće moći da se upišu na koledže, i učenike koji pokazuju izrazit nedostatak sposobnosti da zadovolje školske zahteve. Osim toga, pošto rezultati testova pokazuju da su deca iz siromašnijih staleža jednako dobra kao i deca iz bogatih porodica, moramo zaključiti da se gubi navodna prednost privilegovane dece u obrazovanju. Verujem da se to događa zato što metode vaspitavanja u porodicama koje pripadaju srednjoj i visokoj srednjoj klasi postaju sve sličnije metodama koje sam često viđao dok sam radio u siromašnim četvrtima u centru grada. Kada deca iz imućnijih porodica iskuse iste vrste propusta u odgoju kakve nalazimo u getima, i rezultati njihovog vaspitavanja postaju slični.

Pre nego što je došlo vreme pojednostavljivanja testova i gledanja kroz prste, mi smo svojoj deci i u školama i kod kuće postavljali visoke standarde. Kako su rasla, deca su sve više doprinosila porodici: obavljala su zadatke kao što je pranje sudova, košenje travnjaka, briga o mlađoj braći i sestrama. Danas se povlače u svoje sobe i dopisuju preko interneta sa svojim virtuelnim prijateljima ili upijaju nasilne, sadističke, seksističke poruke, kojih je savremena muzika prepuna. Naravno, može se reći da tinejdžerima ne treba ni delić nadzora koji je potreban maloj deci, da nikako nije moguće znati šta oni rade u vreme kada treba da su u školi, ili dok zarađuju džeparac u piceriji, ili dok se vozikaju s dozvolom u zadnjem džepu. Adolescent ne bi bio normalan kad ne bi zahtevao određeni stepen privatnosti, niti bi se razvio u potpuno funkcionalnu odraslu osobu kada mu roditelji to ne bi omogućavali. Međutim, velika je razlika između toga da svojoj deci ostavite malo prostora i toga da s njima uopšte ne komunicirate, između sitnih prestupa koje vaši tinejdžeri počine i istinski nemoralnog čina, između neprijatnosti zbog toga što su uhvaćeni „na delu“ i toga da svoje postupke prikrivaju jednostavno zato što ne žele da ih neko spreči u onome što čine.

Nikada ranije stepen disfunkcije koji sam opisao nije pogađao imućne porodice u tako velikom broju kao danas, niti se ikada pojavljivao toliko rano. Američka akademija za psihijatriju dece i mladeži procjenjuje da pet posto dece i mladih pati od depresije, a samoubistvo je postalo treći najvažniji uzrok smrti tinejdžera.

Ta deca zaražena epidemijom pokazuju da ne umeju da se nose sa sve zahtevnijim svetom izvan svojih domova. Jedna nedavna studija, sprovedena na više od trinaest hiljada studenata koledža koji su tražili psihološku pomoć, pokazuje da su njihove emocionalne poteškoće daleko složenije i ozbiljnije od problema ranijih studenata. Istraživači iz centra za savetovanje pri Državnom univerzitetu u Kanzasu došli su do podatka da se procenat studenata koji se leče od depresije i suicidnosti udvostručio u razdoblju od 1989. do 2001. godine. Još dvostruko toliko studenata koristi neki od psihijatrijskih preparata. Porastao je i broj problema povezanih sa stresom, anksioznošću, smanjenom sposobnošću učenja zbog poremećaja hiperaktivnog nedostatka pažnje. Porodica dolazi u krizu, njeni članovi pate od depresije, a sve je češće i seksualno zlostavljanje dece.

Boli me, ali me ne iznenađuje činjenica da ta deca, koja ništa u svom životu nisu radila sama, odrastaju u ljude koji ne umeju da se suoče sa životnim problemima. Usled toga što nikad nisu dobila priliku da razviju unutrašnje sposobnosti za savladavanje stresa koji dolazi sa odgovornostima i obavezama, ona dospevaju u savetovališta na svojim koledžima i napuštaju škole, kojima je prepuštena briga o njihovom mentalnom zdravlju.

* Eng. Food and Drug Administration, agencija pri vladi Sjedinjenih Američkih Država odgovorna za kontrolu i sigurnost hrane i lekova koji se puštaju na tržište. – Prim. prev.

** Eng. Ivy League, grupa najuglednijih univerziteta na severoistoku SAD koju čine Harvard, Jejl, Kolumbija, Kornel, Dartmut, Braun, Prinston i Pensilvanija. – Prim. prev.

Odlomak iz knjige:

Robert Šo, Stefani Vud

EPIDEMIJA POPUSTLJIVOG VASPITANJA

Učiti izb tuđeg iskstva

Prevod Magdalena Petrović

Psihopolis, 2011.

www.psihopolis.edu.rs

Izvor: Detinjarije.com