Epidemija popustljivog vaspitanja: Današnja deca dobijaju poruku da će se roditelji predati samo ako im se dovoljno snažno odupru

Današnji roditelji su, izgleda, potpuno uvereni da život njihove dece mora teći potpuno glatko i bez ikakvih frustracija – kako bi ona izrazila svoju ličnost.

Gde sve to počinje? Pošast o kojoj pišem ne može se razumeti kao posledica siromaštva, problematike siromašnih četvrti ili neke manjinske populacije. Do nje dolazi u domovima dobrostojećih, obrazovanih ljudi. Njene simptome možemo primetiti u svakoj učionici, na svakom igralištu, u svakom restoranu i u sve više domaćinstava širom Amerike. Dokazi njenog postojanja pojavljuju se vrlo rano i možemo ih uočiti svuda oko sebe, u ponašanju i roditelja i njihove dece:

Roditelji, dok su na poslu, ostavljaju svoje osamnaestomesečno dete po čitav dan s dadiljom. Ona ga pak smesti na stolicu za hranjenje dece, gde ga ostavi da satima sedi i gleda crtane filmove. Detetova reakcija je da se raspekmezi istog časa kad mamica dođe po njega. Prirodno, majka jedva čeka da sledećeg jutra ponovo pobegne u kancelariju.
Dvoje zaposlenih roditelja trogodišnjeg deteta, preumorni da bi kuvali kod kuće, odvlače mališana u još jedan u nizu restorana na kraju dana koji je i njemu bio naporan. Dete baca hranu po podu, zanoveta i moli da ga izvedu napolje, a onda silazi sa stolice, zavlači se pod sto i šeta oko ostalih gostiju, ometajući i njihovu večeru. Roditelji se prave da ništa ne primećuju kako bi mogli da završe svoj razgovor.
Otac odvlači svog četvorogodišnjeg sina od dece s kojom se igrao. Dete mu pljuje u lice, a zatim vrišti čitavim putem do kuće. Otac, koji očigledno nije naučio da kontroliše svoje dete, moli ga i ulaguje mu se („Svratićemo usput na sladoled“) u očajničkom pokušaju da zaustavi neprijatnu scenu.
Odlazeći na jednu proslavu rođendana, roditelji svraćaju u prodavnicu igračaka sa svojom petogodišnjom devojčicom i objašnjavaju joj da su tu kako bi kupili poklon za Suzi, a ne za nju. Dete pravi scene u prodavnici sve dok roditelji ne popuste i na kraju odu s dva poklona. Možete samo zamisliti scenu na rođendanu u trenutku kada slavljenica otvori svoj poklon.
Desetogodišnjak neće da radi domaće zadatke i ima loše ocene iz nekoliko predmeta. Kad majka pokuša da mu pomogne, on ustaje i odlazi. Ona bi mu zabranila da trenira košarku dok ne popravi ocene, ali njen suprug ne pristaje na to i tvrdi da je sport jedina stvar koja ga privlači. Dete se i dalje ponaša na isti način, jer majka odustaje a otac od porodičnih problema beži u kancelariju.
Roditelji priređuju malu zabavu. Njihov dvanaestogodišnji sin je već večerao, ali čim se servira hrana, on se ušunja u kuhinju i počne da se služi sa hladnim, smrtno ozbiljnim izrazom lica. Majka mu mirno priđe i zamoli ga da ostavi hranu za goste. Dečak je drsko pogleda, uzme još neki zalogaj, krene napolje, pa se usput još jednom posluži. Kad ga ona kasnije zamoli da prenese poruku dadilji, on otresito odvraća: „Neću!“ Nekoliko meseci nakon toga, dečaka izbacuju iz škole zato što je noću provalio u zgradu i divljački razbijao po školskim prostorijama, a njegovi zaštitnički nastrojeni roditelji, uz pomoć savetnikâ i advokatâ, ulažu žalbu protiv te kazne. Zatim, u četrnaestoj godini, taj dečak zajedno sa jednim svojim drugom biva uhapšen zbog provale u prodavnicu.

Život roditelja prepun je tih presudnih momenata u malim i velikim problemima. Oni možda u određenom trenutku, kada morate da preživite večeru u restoranu ili odlazak u prodavnicu igračaka, izgledaju beznačajno, ali način na koji ih rešavate šalje vašoj deci izuzetno važnu poruku o prirodi njihovog odnosa s vama. Od odluke donete na osnovu toga što ste u sitnim satima željni sna, pa vam je lakše da pustite mališana u svoj krevet nego da mu to ne dopustite, do večeri kad ste previše umorni, lenji ili čak uplašeni da biste se suprotstavili svom buntovnom tinejdžeru, time što ne reagujete vi zapravo delujete – i to na način koji nanosi štetu. Deca iz navedenih primera, kojoj su roditelji tolerisali razmažene ispade u javnosti, pretvoriće se u loše učenike, kavgadžije i drske tinejdžere. Dok budete čitali, videćete da u anegdotama i studijama slučajeva u celoj knjizi ističem takve presudne momente u roditeljstvu kako bih vam pomogao da uvidite i razumete na koji način roditelj svojim delovanjem – ili nedelovanjem – svome detetu upućuje zbunjujuće poruke.

Današnji roditelji su, izgleda, potpuno uvereni da život njihove dece mora teći potpuno glatko i bez ikakvih frustracija – kako bi ona izrazila svoju ličnost. Međutim, stvaranjem takve atmosfere da detetu u svakom trenutku bude ugodno, roditelj svome detetu zapravo nanosi štetu. Vrlo je zanimljivo to što je i Ana Frojd, kći Sigmunda Frojda, koja je bila uvažena teoretičarka dečje psihoanalize, prepoznala opasnosti koje donosi takav način odgoja. U svojoj briljantnoj studiji Sekularni um, dr Robert Kols (Coles, 2001) kaže da je ona bila zabrinuta zbog toga što opsesivno nastojanje roditelja da njihova deca ne osete preteranu krivicu ili razočaranje dovodi do sve češće pojave onoga što danas zovemo narcisoidnom ličnošću. Ona je smatrala da su oni ljudi koji se bore da svojoj deci omoguće udobno detinjstvo skloniji da uvek govore „da“, a njihova deca premalo nauče o značenju reči „ne“.

Kada posmatrate stvari iz tog ugla, nije teško uvideti kako se zarazne klice pošasti zameću još u ranom detinjstvu. Naravno, tek rođenom detetu je trenutna i stalna pažnja potrebna i ono je zaslužuje. Međutim, do uzrasta od šest meseci, dete bi moralo razviti sposobnost da samo zaspi i spava celu noć, ili da se zabavi igračkom u kratkim razdobljima dok roditelj obavi svoje svakodnevne zadatke, kao što je kuvanje ručka ili telefoniranje. Pa ipak, sve više imamo prilike da vidimo prezahtevnu stariju odojčad koja intenzivno reaguju istog časa kad ih spuste na krevetac i koja svakog sata bude svoje premorene roditelje zahtevajući komplikovane postupke uspavljivanja. Te bebe odrastaju u temperamentnu decu koja odbijaju da prihvate obrasce ponašanja i koja ne žele da koriste nošu iako su za to već odavno sposobna. (Izbacivanje na tržište jednog potpuno novog proizvoda – velikih jednokratnih pelena za decu predškolskog uzrasta – samo je jedan od brojniih pokazatelja te opšte tendencije.) Iako imaju četiri ili pet godina, što je uzrast kada su se već morala razviti u male ljude koji svim silama teže da udovolje odraslima, takva deca na postavljanje granica i dalje reaguju besom te – suočena s frustracijom – doživljavaju emocionalni slom.

Potpuno je ljudski i očekivano da deca testiraju svoje roditelje i druge ljude koji su za njih autoriteti – ne bi bilo normalno da to ne čine. Umesto da u tom ispitivanju granica vidimo nešto loše, mi moramo prihvatiti da ono detetu pomaže da na bezbedan način sazna šta okolina od njega očekuje. Problem se krije u tome što preterano popustljivi i suzdržani roditelji dozvoljavaju da ispitivanje granica ode nedopustivo predaleko. Kad roditelji svoju decu ne uče prihvatljivom ponašanju, onda ona prkos postavljaju kao svoju normu. Normalno je da jednogodišnje dete pokušava da vas ugrize ili počupa; njega treba naučiti da to nije dobro, inače će se i dalje tako ponašati. Naravno da dvogodišnjak ispoljava bes; mi ga moramo naučiti da takvo ponašanje nije dopušteno i da tako neće dobiti ono što traži, jer će u suprotnom nastaviti s tim. Prirodno je da dvogodišnjak ili trogodišnjak ne želi da deli svoje igračke s drugom decom; mi ga moramo naučiti da to nije lepo, inače će i dalje odbijati da to čini. Svakako da trogodišnjak ili četvorogodišnjak može pokušati da istrči na prometnu ulicu; mi ga moramo naučiti da to ne sme da radi. Roditelj koji ne postavlja odgovarajuće granice zanemaruje momente za podučavanje u kojima bi, bez sumnje, vaspitao i zaštitio dete.

Mnoga današnja deca dobijaju poruku da će se njihovi preplašeni, krivicom ophrvani roditelji predati samo ako im se dovoljno snažno odupru. Zato se suprotstavljaju roditeljima i pokušavaju da ih iritiraju, umesto da nastoje da im udovolje; roditelji pak reaguju dodvoravanjem, pokoravanjem i suzdržavanjem od prigovora. Kontrola je zamenila ljubav i privrženost dece, razvoj je skrenuo u nenormalnom pravcu, koji postaje sve uobičajeniji. Zvučni atributi kao što su „energičan“, „temperamentan“ i „buntovan“ naveliko se koriste za osobine ličnosti koje su roditelji prisiljeni da tolerišu.

Vaspitni gurui, koji propovedaju pedocentrične teorije, uljuljkali su roditelje tvrdnjama da su takva ponašanja normalna: „Nikada ne dozvolite da vam dete plače.“ „Ono će sesti na nošu kad bude spremno.“ „Kažnjavanje je izraz nepoštovanja deteta.“ „Detetova osećanja moraju biti na prvom mestu (daleko ispred vaših, naravno).“

I mediji su deo tog problema. U nedavnom izdanju jednog časopisa za odgoj dece video sam sledeće pitanje jedne čitateljke: „Zadovoljna sam svojom trogodišnjom kćerkom iz mnogo razloga, ali ako od nje tražim da nešto učini, ona često reaguje tako što se baca po podu i viče kako više nisam njena mamica. Učim je da izražava svoja osećanja, ali pitam se da nisam otišla predaleko?“ Evo kako odgovara uvaženi pedijatar: „Takvo ponašanje je za jednu trogodišnjakinju potpuno normalno.“

Strašno se rastužim kad pomislim na decu čiji su roditelji pod uticajem ovakvih izjava. Kad bi to bilo normalno ponašanje, zašto bi iko ikada poželeo da ima dete? Svakodnevno dopuštanje deci da se ponašaju na potpuno neadekvatan način šteti njihovom emocionalnom razvoju. Činjenica da jedan pedijatar to, po svoj prilici, prihvata kao normalno ponašanje govori u prilog tvrdnji da se epidemija duboko ukorenila u samu srž odgoja. Da, dete može povremeno da postupi na sličan način, kada je izazvano ili pod pritiskom – ali jedanput treba da bude dovoljno. Roditelj treba svom detetu da pokaže da neće popustiti pod pritiskom. Deca su vrlo bistra i brzo uče pravila. Problem je u tome što ih mi podučavamo pogrešnim pravilima.

1 2 3 Sledeća strana

Podeli tekst: