Navike se usvajaju od najranijih godina
Iz navike radimo mnogo stvari: zaključavamo vrata po izlasku iz stana, palimo svetla na automobilu, zatvaramo vodu kada operemo ruke… Ali isto tako navika je i pospremiti tanjir za sobom, oprati posuđe, namestiti krevet, brinuti o svojim obavezama. Navika koja se usvaja od najranijih dana. Kako to da onda nemaju svi 15-godišnjaci te navike? Odgovor na to pitanje kriju roditelji koji tih 15 godina sve čine umesto dece.
To je razumljivo ako su u pitanju roditelji koji su sami imali teško detinjstvo i stroge roditelje i koji su želeli da svoju decu oslobode obaveza i dopuste im da uživaju, što oni nikada nisu mogli. Razumljivo je ako su u pitanju roditelji u procesu razvoda braka ili samohrani roditelji koji pokušavaju da smanje stres kod detetai pritom čine sve kako bi ono bilo srećno. Međutim, ako dete godinama nije imalo obaveze, ako nikada nije moralo da pospremi krevet, opere sudove ili pozajmi knjigu za lektiru (nezavisno od razloga), zašto bi ono odjednom to htelo (ili umelo) kasnije? Sa sigurnošću se može reći da se nijedno dete neće samoinicijativno uhvatiti posla u starijem uzrastu ako do tada nije steklo radne navike i ako su do tada roditelji sve radili umesto njega. Godine same po sebi ne znače ništa ako tokom njih nismo ništa naučili. Drugim rečima, same godine ne garantuju da će na primer 20-godišnjak znati da opere posuđe a 10-godišnjak neće. To zavisi od njegovog prethodnog iskustva iskustva i stava roditelja.
Navedite dete da od malena oponaša ono što i vi radite – dajte mu minijaturnu verziju metle ili da slaže majice u ormar. Ume li dete od tri godine da pomete pod? Ne. Je li to isto dete dobro složilo posuđe u mašinu za pranje? Nije. Jesu li majice u ormaru bile dobro složene? Nisu. Ali to i nije poenta. Cilj roditelja nije da dete odradi posao umesto njega; cilj je da dete putem igre i druženje stekne radne navike koje nije moguće usaditi na brzinu i odjednom. Za to je potreban dobar primer odraslih, i vreme.
