Smrznuta para diže se od preumorenih konja, iz njihovih vrelo dišućih nozdrva; kroz buđav, rastresit sneg zveče o kamenje potkovice, i svi se tako guraju, i Bože… tako bi sad što jeo, makar kakav mali zalogajić, i tako ga najednom počeše boleti prsti!
Evo opet jedna ulica, – oh, kako je široka! No, ovde će me sigurno pogaziti kola! Gle kako svi viču, trče i jure na fijakerima, a svetlosti, koliko svetlosti!
A šta je ovo? Uh, kakvo veliko staklo, – prozorsko okno, a iza okna soba, a u sobi neko drvo do tavanice. To je jelka, božićno drvce, a na jelki koliko svećica, koliko zlatnih hartijica i jabuka, a svud oko njih lutkice, mali konjići; po sobi trče deca, lepo obučena i čista, smeju se i igraju se, i jedu i piju nešto.
Gle, ova devojčica počela da igra sa dečakom, – kakva lepa devojčica! A tu je i svirka: čuje se ovde na ulici kroz prozor.
Gleda to naš mališan, čudi se, već se i smeje, no sad ga bole i prstići na nožicama, a na ručicama su mu već sasvim pocrveneli, ukrutili se, pa već ne mogu ni da se savijaju, i boli ga kad miče prstima. I najednom mali oseti da ga mnogo bole prstići, zaplaka se pa potrča dalje…
I gle, opet ugleda kroz neki drugi prozor drugu jednu sobu, pa i u njoj drveće, a na stolovima razni kolači: od badema, crveni, žuti, i sede tamo četiri bogate gospođe, pa ko dođe, one mu daju kolača, a vrata se otvaraju svaki čas, ulazi im sa ulice mnogo gospode.
Prikrade se naš mali, otvori najednom vrata pa uđe… Uh, kako viknuše svi, pa počeše mahati rukama na nj. Jedna mu gospođa brže priđe, turi mu u ruku kopejku, pa mu otvori vrata – na ulicu! Kako se, jadnik, uplašio! A novac mu odmah ispade i zveknu po stepenicama: sad već nije mogao da savije svoje crvene prstiće, pa da stisne kopejku.
Istrča dečko opet na ulicu pa pođe brže-brže, a kuda – to ni sam ne zna… Opet bi da zaplače, ali se već boji, trči-trči i na ručice duva. I teško mu je u srcu, jer se sad najednom osetio tako usamljen, i strah ga je… Kad najednom… Bože! Šta je ovo opet sad! Stoje ljudi na ulici pred ogromnim prozorom od gore do zemlje, i gledaju: iznutra, u tom prozoru, tri lutke, male, fino obučene u crvene i zelene haljinice, pa kao žive! Nekakav čičica sedi kraj njih, pa kao da svira u violinu, i još druga dva stoje opet tu, sviraju u male violinice, mašu glavama te daju takt, jedan u drugoga gledaju, a usne im se miču, govore, baš “zapravo“ govore, – samo se ovamo na ulici, kroz ono ogromno debelo staklo, ništa ne čuje…
Dečko u prvi mah pomisli da su oni živi, a kad vide da su to lutke – najednom se zasmeja. Nikad on nije video takvih lutaka, nit je znao i da postoje takve! I hoće da zaplače, ali su mu te lutkice tako smešne.
Najednom mu se učini da ga je neko sastrag zgrabio za kaputić: jedan veliki ulični mangup stojaše pored njega, pa ga najednom udari po glavi, zbaci mu šešir, i udari ga nogom ispod kolena. Preturi se mališan na zemlju, neko stade vikati, on se uplaši i pretrnu, skoči pa naže bežati, i najednom utrča – ni sam ne zna kud – ispod neke kapije, u tuđe dvorište, – i zguri se iza nekih naslaganih hvatova drva: „Ovde me niko neće naći, a i mrak je“.
