„Bio je uzoran đak, govorio nekoliko jezika, išao na takmičenja“, „Otac ugledni radiolog, mama sudski veštak“, „Izgledao je mirno, dobro i pristojno“… Sve ovo čitamo od prejuče na mrežama nakon tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru. Svi su preneraženi činjenicom da je neko tako „pitome pojave“ počinio krvoproliće. Odjednom šamar otrežnjenja, kao rasol nakon pijanstva i jedno pitanje od kojeg boli glava kao od lošeg pića – da li smo toliko zastranili kao društvo i da li je moglo da se spreči?
Piše:Viktor Veličković
Držao sam privatne časove 10 godina – moja iskustva sa decom su većinom loša
I ne bih da kopam rane, dolivam so na ranu nacije, budem pukovnik nakon bitke u kojoj smo svi izgubili, pravim se pametan i govorim – rekao sam, ali kao neko ko je više od 10 godina držao privatne časove deci i „odškolovao“ generacije od 1998. do 2010. godišta mogu da kažem da sam dugo, predugo pričao na sav glas da nešto debelo nije kako treba kada su deca u pitanju, da je svaka sledeća generacija sve gora i izaziva veću zabrinutost, da je vrag davno odneo šalu, a da roditelji ne umeju, ne žele ili ne primećuju problem koji podrivaju u kući.
Možda vas zanima
Da li je strast dečaka ubice prema oružju bila ALARM koji je ignorisan i koji sve SIGNALI mogu na nagoveste KATASTROFU?
Ono što sam ja primetio prvenstveno za ovih 10 godina bilo je sitematsko i postepeno gušenje autoriteta kod dece. Sa roditeljima su postali drugari koje imaju slobodu da oteraju i do vraga, i do tri lepe, i u polne organe, a sve ako im ne ispune neki hir. Tu slobodu iz kuće su dalje preneli i u škole, pa su nastavnicima jedva i persirali, pisali im na Viberu bez trunke poštovanja njihovog privatnog vremena, kao ni pozicije, roditelji su ih ugnjetavali kao zmije žabu – jer njihovo dete je uvek u pravu, pa mora da dobije to što od nastavnika zahteva, a onda se taj bezobrazluk proširio i na nas, mučene privatne profesore.
Slušao sam lovačke priče maloletnika kojima su veliki i mali odmori služili kao slobodno vreme da nekome smeste i napakoste – kreće se od flekanja odeće i prskanja vodom, a vidite dokle može da se dođe. Tešio sam i onu decu koja se ne uklapaju u kalupe malih starleta i mačo momaka sa asfalta, trudio se da pričam, da skrećem pažnju roditeljima, da dramim i vičem i tako u krug, a uglavnom dobijao komentare da previše dramim i da nije ni moja generacija bila bolja.
Da ne budem surov, bilo je i ima i dalje one vredne dece i savesnih roditelja koji ih uče da moraju da se trude i da na svom trudu grade uspeh. Da se novac zarađuje, a ne „zgrće“. Da treba „ulagati“ u ljude, prijatelje, partnere i odnose sa njima. Da ne treba nikoga nipodaštavati, da je sreća iluzorna ako nema s kime da se deli, ali avaj, ostaje sve to samo kao nečiji tihi manifest koji odnese južni vetar, jer košava sa Dunava je tako pase vremenska neprilika.
Pokretnim stepenicama idemo u Had
A, onda, evo šta se desi. Nažalost, na veliku, ogromnu, nesagledivu žalost desila se ova tragedija koja će jednog dana ući i u udžbenike, a koliko smo zaglibili sa decom i ovim mlađanim izgubljenim Alisama u zemlji čuda, vidimo i po komentarima, porukama i snimcima podrške, pravljenjem komedije od tragedije, romantizovanjem nečije smrti.
Novi nesrećni slučaj iz Mladenovca samo je potvrda da u svojim nedrima gajimo zmije, pa ako je iko za 13-godišnjaka mogao da kaže da je dete i time pokuša da opravda zločin, šta reći za osobu od 21 godine?
Bezakonje, nemoral, banalizovanje kriminala, forsiranje i uzdizanje mediokriteta, nazivanje delikvenata „jakim momcima sa asfalta“, nametanje „lake love“ kao jedinog cilja jer – nisi došao na ovaj svet da se mučiš, favorizovanje devijantnog ponašanja jer – šmekerski je, i mnoge druge pogrešne vrednosti jer – sistem je debelo zakazao – bile su pokretne stepenice do Hada u kom smo sada.
I, eto, čulo se ko kalaši. U bukvalnom smislu. Da smo pukli svi kompletno.
A kada se budemo sastavljali, mislim da pažljivije treba da uklapamo delove
Izvor: Žena
