Povremeno, posle doručka, deda donese dopisnice „da se javimo mami i tati“. Na razglednici ne može mnogo toga da stane, pismo je preopširno, a dopisnica taman. U dve rečenice napišem kako nam je lepo, kako se igramo po ceo dan i gotovo. Ostatak, dopiše deda.
Onda, na nekoliko dana idem kod tetke, najmlađe sestre moje mame. Imala je u spavaćoj sobi lutku koje se tada zvala „italijanska“ ili „spavaća lutka“. Služila je kao ukras na krevetu u spavaćoj sobi. Velika, sa uštirkanom punđom, u krinolini punoj sintetičke čipke koja se nameštala u pun krug kada lutka sedi. Zauzimala je trećinu kreveta. Znala sam da ležim pored nje satima i da je gledam. Imala je i prave trepavice, pa kad legne – ona žmuri. Lutka – devojka. Koje čudo „tehnike“.
Sama činjenica da sve to pamtim, dovoljno govori o tome koliko je bilo lepo.
Deca mojih prijatelja su ovih dana u nekom od kampova na planini, jezeru…u letnjim školama stranih jezika… kažu – važno je da je sve organizovano.
Mnogo je važnije da imaju šta da zapamte.
Sva ta sećanja tako lepo legnu na dušu.
Naročito vikendom.
Izvor: AllMe
