Vraćajući se stazom sećanja u prošlost, na ljude koji su ostavili trag u memoriji, a od sećanja - mnogo više nego što smo mislili... Dario Rosi piše o ljudima jer "nijedan čovek nije ostrvo"...
Anđa je volela da ide kod bake. Tamo je sve bilo njeno. Tamo su se one bavile malim velikim stvarima. To su one stvari koje su male kad ih radiš, a velike kad ih se sećaš.
Prvi nespretni pokušaj puzanja. Prvi osećaj čvrste hrane u ustima. Možda čak i prvi zagrljaj u naručju vaše majke. Možda se svega toga ne sećamo, ali istraživanja sugerišu da naš mozak ta sećanja čuva na sigurnom mestu. Svakako su „zaključana u našoj glavi“, sugerišu nove studije.
Razgovarala sam sa mnogim veoma starim ljudima koji su bili sasvim zdravi. Pre svega, kajali su se - što su se dozvoljavali da budu bezobrazno iskorišćavani!
U savremenom svetu, gde je sve veći broj poslova vezan za rad za računarom, a slobodno vreme često provodimo uz televizor ili telefon, sedenje je postalo naš svakodnevni obrazac ponašanja.
