Gorica Nešović: Raspust

Raspušteni: Kad škola ćuti i žmuri

U moje vreme, toga nije bilo, nego kad smo mali, spakuju nas kod babe, pa kod tetke, ujne…samo da tamo postoji neko dete, neko društvo. Ja sam imala drugaricu koja je živela u kući odmah pored babine. Male, gradske kuće sa kapijom i dvorištem, onda nekoliko stepenika i u njenom i u babinom dvorištu rasle su kajsija, šljiva i dve jabuke, ali i raznobojne ruže, lepe, kate, dalije…Nas dve bismo sortirale opale latice i u debelom ‘ladu spremale rucak po ceo dan. Posude koje su glumile šerpe i lonce, bile su konzerve od paštete i poneka malo veća, a varjače – štapići od sladoleda. Sa malo vode zamešamo zemlju i onda od blata pravimo kuglice koje su nekada bile ćufte, a nekada kolači koje smo ukrašavale laticama. Ruke prljave, zavuče se blato ispod noktiju, ali se to sve lepo opere starom četkicom za zube koja je tome i služila. Onda zovemo babu da joj pokažemo, da je poslužimo i da nas malo hvali. Morala je da glumi oduševljenje, da nam se obraća kao da je stvarno došla u goste, i da kaobajagi proba. Kad završimo sa ručkom, odemo kod moje drugarice. Stara kuća sa debelim zidovima, dnevna soba u polumraku da bude prijatno. Poređamo lutke na krevet i onda se pravimo pametne. Ja kao izigravam učiteljicu i držim neko predavanje, ali mnogo je bitnije što ih svaki čas opominjem “sedi lepo, ne krivi se”, “ponovi sad šta sam rekla”, “deco, ovo je jako važno”… Mislim da su lutke imale najviše časova muzičkog, jer smo ih učile neku novu pesmicu. Posle nas njen tata odvede na sladoled – jedna kugla u malom kornetu. Meni vanila.

Podeli tekst: