“Hajd’, Boga ti, svrati s posla. Samo na pet minuta.”
“Nemoj me, mama, svega ti. Hem sam umorna, hem gladna.”
“Hajde, bona, nemoj da ti je teško. Nisam ja priko svita. Očas posla. Autom i jesi.”
A ja zakolutam očima. Pa zacokćem jezikom. Kažem: “Haj’ eto me! Al’ ne mogu dugo.” Pa vozim. Žalim se sama sebi. Niko me ne razumije. Korpa za veš puna. Dijete bilo malo.
Mene sve dočeka. Usisala bih. Podove prebrisala. Otišla bih negdje. Odmorila bih. Obula se jutros u šest. Sad je već prošlo pet popodne. Na sve to kraj nje da svratim. Baš danas kad ručka nemam. Ala, brate.
Sestra zove. Požalim joj se. Sve mi nešto teško. Zna li šta je mami? Što sad moram do nje? Da nije šta bilo? Da je šta ne boli? Ili joj se samo priča? Ne zna, kaže. Nije joj ništa spominjala. Zvučala je dobro. Raspoloženo. “Al’ i ja sam umorna, seko.”-kažem.
Dolazim pred kuću. Juri niz stepenice.
“Samo otvori gepek” kaže. “Znam da žuriš. Cijeli dan si na nogama.”
Nosi šerpu.
“Evo sam ti paprika nafilovala. Samo pire napravi i ručak imaš. Ostaće ti za sutra. Da ne moraš ništa praviti. Onoj maloj sam bućkuriš napravila. (Sutlijaš, na nana/unuka jeziku.) Nemoj skidati foliju sa zdjelica. Ja pokrila da se korica ne ufati, znam da ona ne voli. Harka mi prenijela vruće kuruze, eto sam ti u krpu umotala. Ne moraš mi krpu ni vraćati. I zetu sam ispekla komad mesa. Znam da on baš i nije ljubitelj trave. Hajd’ sad. Niz cestu. Ne vozi brzo. Ček’ samo da te poljubim. Uh, ćeri moja, što si mi lipa…”
A ja bih joj svašta rekla. Da paprike nisu trava. Da joj je zet razmažen. O unuci da ne pričam. Ne bih ja to njima tako ugađala. Šta fali korici na vrhu zdjelice sutlijaša? Rekla bih joj i da sam puhkala što me zvala da dođem. I prevrtala očima… Rekla bih joj i da je volim. Da je lako biti zaposlena žena, majka i supruga uz takvu mater. Svašta bih rekla. Al’ žurim. Čekaju. Gladni.
Deset godina kasnije, stavljam zdjelice u frižider. Pune bućkuriša. Prekrivene folijom. Oluja ne voli koricu. Paprike se lagano krčkaju. Meso pečeno. Onaj Moj ne voli travu. Kuruze nema. Nema ni mame.
Oluja ulijeće.
“Hajde da ručamo.”- kažem. “Skoro je gotov ručak.”
“Nemam vremena sad. Čekaju me. Samo da se presvučem i uzmem bicikl. Kad dođem, onda ću. Odoh.” -odjuri. Lom. Lupaju vrata od ormara. Od sobe. Trči niz stepenice. Grabi ruksak. Vodu. Kačket.
“Ode ja”-viče.
“Hajd’ sad. Niz cestu. Ne vozi brzo. Ček samo da te poljubim. Uh, ćeri moja, što si mi lipa…”
Izvor: Facebook/Črčkarije
