Studija harvardskih naučnika, koja je trajala čak 75 godina, pratila je dve grupe ljudi: prvu grupu sačinjavalo je 268 ispitanika koji su završili Harvard između 1939. i 1944; druga grupa sastojala se od 465 ispitanika koji su odrastali u siromašnim četvrtima Bostona. Tokom 75 godina, ispitanici su praćeni kako bi se uočilo „koje psihološke varijable i biološki procesi iz detinjstva i mladosti utiču na zdravlje i sreću u životu.“
Jedan od brojnih zaključaka naučnika jeste da su ispitanici, koji su kao deca radili kućne poslove, u životu bili samostalniji, sposobniji za saradnju i rad u grupama i svesniji da je obavljanje kućnih poslova i drugih potencijalno neprijatnih zadataka nešto što donosi boljitak zajednici. Suštinski, ova deca razvila su „ja to mogu“ pogled na život, koji je kasnije doveo do njihovog uspeha na poslu i u međuljdskim odnosima.
„Kako bismo najbolje ocenili živote naših ispitanika, nismo im prosto slali upitnike. Intervjuisali smo ih u njihovim dnevnim sobama. Pregledali smo njihove lekarske kartone. Analizirali smo im krv, skenirali mozgove, razgovarali sa njihovom decom. Snimali smo ih dok sa suprugama pričaju o svojim najvećim brigama,“ kaže izjavio je Robert Voldinger, direktor istraživanja.
