Ispovest srpske babice koja je porodila 8.000 žena

Ljubica Milojević, glavna babica u GAK Narodni front koja je za 30 godina obavila oko 8.000 porođaja, za Telegraf priča o poslu i privatnom životu, kako je reagovala kada je porodilja izvadila očnu protezu na porođaju, kao i to da li očevi toliko padaju u nesvest kada im se rađa dete

Foto: Telegraf

U Srbiji generalno postoji strah od osnivanja porodice, ali i od trudnoće. Mnogi kažu da su finansije jedan od glavnih razloga zbog kojih tako razmišljaju. Šta mislite, da li je to u stvari najveći problem ili zapravo neki strah?

– Moje mišljenje je da imaju veći strah od bola nego od porođaja. On se povukao s epiduralom, ali se navukao novi strah, strah od ove injekcije. Međutim, mislim da je glavni problem neznanje i da je potrebno da se svi pravilno obaveste i shvate da je sada porođaj lakši nego ranije. Porodiljama se sve omogućava, imaju bezbolan porođaj, odlične stručnjake pored sebe i na porođaju prisustvuju ginekolog, anesteziolog, anesteziološka sestra, babica i spremačica. Žene su sada mnogo sigurnije i opuštenije.

Šta biste poručili ženama koje se još uvek nisu ostvarile u ulozi majke?

– Želim da im poručim da što pre krenu da rade na tom planu, jer je biti majka nešto najlepše na svetu. Svaka žena treba da oseti kako je biti majka i majčinstvo ništa ne može da zameni.

Da li se primeti po majci da ona želi da ostavi svoje dete ili ne? Šta tada činite?

– Obično se to primeti, jer one ne žele da vide dete i jednostavno ga odbacuju. Na nama je da pozovemo Centar za socijalni rad, ali i ljudska potreba da porazgovaramo s tim ženama i pokušamo da ih odvratimo od te namere. Jednom smo imali tinejdžerku koja je krila trudnoću i želela da ostavi svoje dete, ali su se ubrzo pojavili njeni roditelji i kroz razgovor s nadležnim ljudima odlučili da zadrže to dete. Na žalost, mi ne znamo šta se dogodi s velikim brojem te dece koja su ostavljena, nemamo uvid u to, ali se nadamo da su ili pronašli dobru i finu porodicu, ili ih majke na kraju nisu napustile.

Već ste 30 godina u ovoj karijeri, pa znate kakav je porođaj bez epidurala i s njim. Da li primećujete razliku kod porodilja nekada i sad?

– Činjenica je da se bol koji se oseti prilikom porođaja ubrzo zaboravi, ali to ne mora da se dogodi baš kod svih. Jednom se desilo da je žena došla drugi put da se porađa, ali je tražila da primi epiduralnu injekciju, jer je pri prvom porođaju veoma loše prošla. Ako mene pitate, lično ja sam za prirodan porođaj, vaginalni, osim ako iz određenih medicinskih razloga ne mora da se radi drugačije, mislim na carski rez, i naravno za epidural. Da mi je ovo pitanje postavljeno pre 10 godina verovatno bih bila skeptična i bilo bi me strah od epidurala, međutim danas je to jedna rutinska stvar i mislim da se žene mnogo lepše i konfornije porađaju, a samim tim je i nama lakše.

Koja je razlika kada otac prisustvuje porođaju?

– To je već individualno. Neke žene žele da otac prisustvuje, dok druge ne. Imamo slučajeva da muž bude uz suprugu, ali kada porođaj krene, žena jednostavno ne želi da on uđe s njom. S druge strane, postoje slučajevi kada se one osećaju sigurnije i razgovaraju s njim, što ja veoma pozdravljam. Ipak, ne mora samo suprug da prisustvuje, to može biti drugarica ili majka, ali kada bi mene neko pitao za savet, ja ne bih volela lično da moja majka prisustvuje porođaju.

Da li očevi padaju u nesvest?

– Pre par meseci se dogodio jedan pad. Samo smo u jednom momentu čuli da je nešto palo, a kada smo se okrenuli videli smo da je otac na podu. Nije se povredio puno, samo je malo ogrebao ruku. Interesantno je da se to dogodilo pre porođaja i nije želelo da je ostavi već je ostao sve do rođenja svog deteta.

Zbog čega ja vaše zanimanje nazvano “babica”?

– Godinama unazad je naziv promenjen u “akušerska sestra”. Mislim da je naziv nastao još u periodu dok nije postojao organizovan prijem trudnica, bolnica i porodilišta. Tada su starije žene po selima i gradovima porađale, pa mislim da je odatle i nastao naziv babica.

Koliko godina još imate do penzije i da li joj se radujete?

– Imam još oko sedam godina do penzije. Iskreno da vam kažem, nedavno sam imala tužan događaj u životu. Suprug mi je pre tri meseca preminuo, bio je bolestan dve godine, tako da mi je sada posao sve. Deca su velika i čini mi se da ću se sad još više zalagati u svom poslu, kome sam ja do duše oduvek bila maksimalno posvećena. Jedno je sigurno, i da se opet rodim bila bih babica!

Pitanje za kraj, zbog čega se kaže “mnogo babica, kilavo dete”?

– Zato što dete treba da porodi jedna babica.

(Marina Bojić)

Izvor: Telegraf

Prethodna strana 1 2 3

Podeli tekst: