Nosila sam odeću koju je pre mene nosilo bar dvoje, a onda je prelazila u ruke druge dece (neretko i dečaka).
Pila sam vodu iz bunara, ponekad i sa česme.
Leti su mi kolena bila više bez kože nego sa njom.
U srednju školu sam krenula u trenerci.
Sa ruksakom.
Snovima.
I osmehom.
Takva sam je i završila.
Danas, sa mojim godinama, znam da sam bila dete, tinejdžer, devojka, žena.
Nepozvana da bilo šta komentarišem na ovu temu, a pogođena svakodnevnim viđanjem žena koje su, preskačući neke od faza odrastanja previše brzo i neprirodno došle do „titule“ žene, poželim da im postavim bezbroj pitanja… njima, ili stvorenju koje su pod uticajem sredine od sebe stvorile.
Gde su vaši snovi, barbike novog vremena?!
Ko vam je i zašto tako zakomplikovao odrastanje? Gde žurite?
Pred čim bežite?
Pupoljak se ne otvara pre proleća, zar vam niko to nije rekao?!
Gde ste ispustile nevine osmehe, poderana kolena i sitna radovanja?
Zar morate da se „penjete“ na neudobne cipele da biste bolje sagledale svet oko sebe? ”
Pouka: Ne trudite se da izgubite detinjstvo jer ono je najlepše kada je spontano, a…godine će vas stići, želeli to ili ne.
Izvor: Zelena učionica
