Naše detinjstvo protiv savremenog – 5:0

Kada se ovako uporedi „naše“ i „njihovo“ detinjstvo, očigledno je da je sa stanovišta vrednosti na kojima smo mi odrastali, ovaj današnji fazon neprihvatljiv.

Lepe uspomene su najveće bogatstvo, a od sećanja na srećno detinjstvo nema lepših uspomena. Anastasija Kuznecova, mnogodetna majka, kako sama sebe predstavlja, uporedila je odrastanje današnjih roditelja sa detinjstvom današnje dece. Ona izdvaja pet pojmova kroz koje se jasno oslikava razlika između „onog“ i „ovog“ vremena.

POŠTOVANJE

Kad smo mi bili mali: Poštovali smo starije. Tako su nas učili. Svi su nas tako učili – roditelji, bake i deke, vaspitači, učitelji, nastavnici, komšije pa čak i neznanci. Bilo je to tako prirodno da niko nije ni razmišljao o tome čime li su predstavnici starije generacije zaslužili to poštovanje. Uredno smo im ustupali mesto u javnom prevozu. Na primedbe nepoznatih odraslih reagovali smo mirno, a izdiranje ljutitih nastavnika doživljavali smo istinski pokorno. Tek u tinejdžerskom dobu smo saznali da se i o nastavniku može loše govoriti, no za to je postojao dobar razlog, a nipošto nije bila opšteprihvaćena norma.

Danas: Naravno, mi govorimo deci da treba poštovati starije, pod kojima mislimo na sebe i na najdraže rođake. Istovremeno, smatramo da je nerazumno tražiti od njih da poštuju sve odrasle, te da je važno naučiti decu da razlikuju ko je dostojan poštovanja a ko nije. Ogovaramo pred njima svekrve, komšije, roditelje njihovih školskih drugova, i sa posebnim guštom nastavnike. Naša deca od malih nogu znaju da su nastavnici tu zbog njih, u službi njih i da skoro nemaju nikakva prava. Ne mogu da daju lošu ocenu ako za to ne postoje svi jaki razlozi – u protivnom će imati posla sa groznom ali pravednom mamom. Naravno, naša deca nisu savršena, ali ako se neko usudi da im stavi primedbu, pa još i u našem prisustvu – teško se njemu.

1 2 3 4 5 Sledeća strana