„Reče mi koleginica pre neki dan da ne može svog labradora dugo da drži kažnjenim…
Jednostavno ne može da izdrži taj pogled… kada zna da je svaki dan u njegovom životu dragocen… jer oni jako kratko žive…
Zato i ima najrazmaženijeg i najsimpatičnijeg labradora na svetu…
Kakva tužna istina…
Jedina tužnija od ove pasje je da i naši voljeni isto tako žive prekratko…
Svaki psihoterapeut to nažalost vrlo dobro zna…
I to je jednostavno tako…
Jedina šansa da osmislimo besmisao života je da volimo… Naše Ljude… jako i puno… dok god imamo priliku za to…
Da ih tetošemo…
Da im ugađamo…
Da ih prijatno iznenađujemo…
Da imamo naše male rituale…
Da se smejemo i glupiramo… onako kako mi volimo…
Da im kupujemo ili spremamo baš to što oni vole da jedu…
Da ih vodamo baš tamo gde oni vole da budu…
Da im opraštamo greške…
I da se ne ljutimo predugo…
Da ne radimo ništa… zajedno…
Jer… život prođe za čas…
I te emotivne investicije su jedini način da… kada ih više ne bude bilo… makar imamo sećanja na te naše male čarobne trenutke…
I da barem na taj način nadmudrimo neumitnu prolaznost…
Na posletku…
To je možda i jedini način da pobedimo u ovoj igri osuđenoj na poraz…
Surova sinusoida života će nam sigurno doneti padove…
To je prosto tako…
I niko nije imun na nesreću…
Ono što je do nas je da se jako potrudimo da stvorimo visine…
A nema ničeg uzvišenijeg od ljubavi…“
Izvor: dr Vladimir Đurić
