Danas, nakon mnogobrojnih studija i nagomilanih rezultata, sa sigurnošću možemo tvrditi da se jedinci zapravo ni po čemu posebno ne razlikuju od ostale dece.
Piše: Sanja Dutina
Najuporniji stereotip je onaj o „tipičnom jedincu“. Jedinci su, dakle, razmaženi, sebični, egoistični, prezahtevni, prezaštićeni, ali i usamljeni i neprilagođeni. To će najčešće reći baš oni koji nisu jedinci. A ima li dokaza da je zaista tako? Ne, ali mišljenje je toliko uvreženo da ga je gotovo nemoguće iskoreniti.
Krenimo samo od svakodnevnih situacija u kojima roditelji izražavaju želju i motivaciju za drugim detetom, samo da ne bi „upropastili“ svog jedinca. Zanimljivo je da ti isti roditelji doprinose održavanju ovakvih iskrivljenih stavova. Studija u kojoj su roditelji jedinaca ocenjivali zamišljene „tipične jedince“ u odnosu na svoje dete, pokazala je da drugu decu i dalje negativno ocenjuju, iako u takvu predstavu i profil ne mogu da ukalupe svoje dete.
Ove zablude potiču još od prvih psiholoških istraživanja na tu temu, a rezultati zaista jesu uspevali da prikažu jedince u negativnom svetlu. Dovoljno je reći da ih je osnivač dečje psihologije, Stenli Hol, pre više od 100 godina nazvao čudacima, dok je za njega biti jedinac „bolest sama po sebi“.
Danas, nakon mnogobrojnih studija i nagomilanih rezultata, sa sigurnošću možemo tvrditi da se jedinci zapravo ni po čemu posebno ne razlikuju od ostale dece. Štaviše, ako i postoje neke razlike, one su u korist jedinaca. Njihova najveća prednost je inteligencija, visoka motivacija za potignućem, jako samopouzdanje i dobar odnos sa roditeljima, posebno u odnosu na decu iz velikih porodica. Na jedince su usmereni svi roditeljski resursi, uključujući i finansijske, te imaju mogućnost da učestvuju u različitim aktivnostima i postižu visok nivo obrazovanja. Sa druge strane, kao što ništa nije crno – belo, moguće je da jedinci osećaju i veći pritisak da budu uspešni, jer su sva očekivanja roditelja fokusirana samo na njih.
Jedinci imaju veći osećaj lične odgovornosti, što znači da smatraju da su lično odgovorni za sopstvene uspone i padove, i retko ih pripisuju spoljnim faktorima. Opet, ovakva uverenja mogu proizvesti i visok nivo stresa, jer jedinci ponekad nisu spremni ni da prepoznaju ni da prihvate tuđu pomoć.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
“Sve sam podredila detetu, nemam vremena ni da se istuširam”
Varijante Nemam vremena ni da se istuširam. Ja nisam bitna… Ništa mi nije teško da uradim za dete. Primeri: Mami troipogodišnje Iskre došla je kuma na kafu. Međutim, Iskra insistira...
Dete histeriše u prodavnici da mu se nešto kupi
Opšte mesto: dete plače i viče nasred prodavnice, roditelj u panici gubi kontrolu, okolina negoduje, poneko i cokće. Kako se nositi sa ovom situacijom – objašnjava porodična savetnica Nina Hofman....
Kako pomoći deci da savladaju čitanje: Logoped objašnjava metode i da li je uvek potreban stručnjak
Čitanje i pisanje osnovne su veštine neophodne za celokupan uspeh u životu. Zato i ne čudi što se roditelji najčešće pitaju kako naučiti dete da čita, a ovaj problem posebno...
Zapostavljeno dete: Ja sam previše
Alternativni nazivi: Komunikator ili Oralna tema Ovo je rana tema, koja nastaje kada emocionalne potrebe deteta u periodu između prvih nekoliko meseci i druge godine života nisu zadovoljene. Pošto je...
Nema komentara.