Danas, nakon mnogobrojnih studija i nagomilanih rezultata, sa sigurnošću možemo tvrditi da se jedinci zapravo ni po čemu posebno ne razlikuju od ostale dece.
Piše: Sanja Dutina
Najuporniji stereotip je onaj o „tipičnom jedincu“. Jedinci su, dakle, razmaženi, sebični, egoistični, prezahtevni, prezaštićeni, ali i usamljeni i neprilagođeni. To će najčešće reći baš oni koji nisu jedinci. A ima li dokaza da je zaista tako? Ne, ali mišljenje je toliko uvreženo da ga je gotovo nemoguće iskoreniti.
Krenimo samo od svakodnevnih situacija u kojima roditelji izražavaju želju i motivaciju za drugim detetom, samo da ne bi „upropastili“ svog jedinca. Zanimljivo je da ti isti roditelji doprinose održavanju ovakvih iskrivljenih stavova. Studija u kojoj su roditelji jedinaca ocenjivali zamišljene „tipične jedince“ u odnosu na svoje dete, pokazala je da drugu decu i dalje negativno ocenjuju, iako u takvu predstavu i profil ne mogu da ukalupe svoje dete.
Ove zablude potiču još od prvih psiholoških istraživanja na tu temu, a rezultati zaista jesu uspevali da prikažu jedince u negativnom svetlu. Dovoljno je reći da ih je osnivač dečje psihologije, Stenli Hol, pre više od 100 godina nazvao čudacima, dok je za njega biti jedinac „bolest sama po sebi“.
Danas, nakon mnogobrojnih studija i nagomilanih rezultata, sa sigurnošću možemo tvrditi da se jedinci zapravo ni po čemu posebno ne razlikuju od ostale dece. Štaviše, ako i postoje neke razlike, one su u korist jedinaca. Njihova najveća prednost je inteligencija, visoka motivacija za potignućem, jako samopouzdanje i dobar odnos sa roditeljima, posebno u odnosu na decu iz velikih porodica. Na jedince su usmereni svi roditeljski resursi, uključujući i finansijske, te imaju mogućnost da učestvuju u različitim aktivnostima i postižu visok nivo obrazovanja. Sa druge strane, kao što ništa nije crno – belo, moguće je da jedinci osećaju i veći pritisak da budu uspešni, jer su sva očekivanja roditelja fokusirana samo na njih.
Jedinci imaju veći osećaj lične odgovornosti, što znači da smatraju da su lično odgovorni za sopstvene uspone i padove, i retko ih pripisuju spoljnim faktorima. Opet, ovakva uverenja mogu proizvesti i visok nivo stresa, jer jedinci ponekad nisu spremni ni da prepoznaju ni da prihvate tuđu pomoć.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Ruski psiholog Viktorija Nagrebeckaja: Ovo je šest tipova problematičnih roditelja
Piše: Viktorija Nagrebeckaja, porodični terapeut i razvojni psiholog Problematična deca ili problematični roditelji? Praksa svakog psihologa obiluje molbama roditelja, koje se svode na traženje pomoći: „Pomozite, imam problematično dete!“, „Moj...
Dr Jevgenij Komarovski: Zašto deca danas sve manje poštuju roditelje
Iako danas više nego ikada ranije brinemo o svojim najmlađima, čini se da oni sve manje imaju respekta prema nama. Zbog čega je to tako i ko je zbog toga...
Velika iluzija roditeljstva – deca moraju da budu srećna
Roditeljstvo današnjice odlikuje veliki trud i želja da se dete zaštiti od nezadovoljstva, razočaranja ili bilo kakve frustracije. Dovoljna je samo naznaka nezadovoljstva da bi roditelj potrčao da izgladi situaciju....
Porodični faktori koji doprinose pojavi problematičnog ponašanja kod dece
Antisocijalno ponašanje je pojam kom se, zbog sveobuhvatnosti na koju se odnosi, u novijoj literaturi daje prednost u odnosu na pojmove delinkvencija i prestupništvo, koji podrazumevaju isključivo kršenje zakona. Kao...
Nema komentara.