Imala je ona tako niz situacija u kojima je citiranje kevinih reči izazvalo salve smeha. Recimo, stalno pričamo kako razlikovati sujeverje od vere i tradicije. Kako živimo u seoskoj sredini, stalno moramo da se borimo sa onim – ne valja se (nešto da se uradi) ili danas se valja uraditi ovo. I mi, recimo, pletemo venčiće za Đurđevdan i Ivanjdan jer ih smatramo tradicionalnim običajima ali i zato što uživamo u tome, ali isto tako znamo da su neke druge stvari potrebne da bi smo bili ispravni i dobri ljudi. na liturgiju nam je uvek važniji od prateće dekoracije.. I stalno jedni druge ispravljamo i borimo se protiv raznih sujevernih tričarija. Tako sam jednom, pokazavši joj prljave čarape ispod kreveta koje su tu kampovale već par dana, rekla: -Dete, jel znaš ti da po feng-šiu učenjima, ove sad prljave čarape ovde danima privlače negativnu energiju? -Ona je stala, podbočila se i kao da je ona meni keva rekla: -Opaa, Jasmina, šta je sad, od danas smo postali sujeverni! Čak počinjemo mi pravoslavni da furamo istočnjačke načine življenja! Zapamtiću ovaj dan! -likovala je ona. Nisam imala drugog izbora nego da se nasmejem od srca. U pravu je dete. Ja uvek držim govor o takvim stvarima, a sad se pozivam na neki tamo feng-štaveć.
Jednom, kada im se mnogo spavalo, ona je iskoristila moju priču o ranom leganju, njegovoj blagodeti i činjenici da se melatonin, hormon sna luči bolje i delotvornije ako se legne pre pola deset, i ako je soba sasvim zamračena. Te večeri, one su legle na vreme, a ja sam nešto još uvek rondala po kuhinji misleći da im ne smetam. U jednom trenutku, ona se pojavila na vratima kuhinje sa stavom učiteljice i ozbiljnim glasom me upitala: -Dobro, objasni mi kako misliš da lučimo onaj tvoj…melaton..in, kad sve vreme praviš buku? -Jedva sam se suzdržala da ne prasnem u smeh. Smrtno ozbiljna sam rekla: -Izvinjavam se vašim melatoninskim visočanstvima, ali evo, kuvarica je upravo završila i neće više galamiti.
Često, kada mi nešto pričaju, a ja radim nešto drugo naporedo, one zastanu i pitaju da li ih slušam. Ja odgovaram, -Ma, deco, slušam ušima ali mi oči trebaju dok ovo radim. Znate da sam u gužvi. – Naravno nije trebalo dugo da krenu da me tuku mojim oružjem. Ja nešto pričam, gunđam, a one me ne gledaju. -Dobro, jel vi mene slušate? -pitam ja. One kao po dogovoru, odgovaraju majci: -Slušamo te ušima, ali oči nam trebaju ovde dok ovo radimo! -Dobro je, mislim se ja, naučila sam važnu lekciju. Ne potcenjuj njihove priče, o čemu god da su! Kad nešto pričaju, gledaj ih u oči i slušaj, ostavi sve po strani! I danas, sve ređe koristimo tu nemudrost: -Slušam te ušima, ali radim nešto drugo. I to je dobro.
Mlađa ćerka ima tako običaj da uveče traži neke slatkiše. Pošto to izbegavamo, onda se ja tako na njeno: –Ima li u ovoj kući nešto slatko, našalim i kažem: -Evo, ja sam baš slatka!! Dete se nije dalo zbuniti, sutradan uveče pitanje je glasilo: -Mama, ima li u ovoj kući nešto slatko, sem tebe? -Nema šta, dete brzo uči. Nije bilo šanse da ostanemo ozbiljni na ovo pitanje…
Najsvežiji primer dogodio se pre neki dan. Mlađa ćerka Sofija me je pitala koje mi se još žensko ime dopada sem njihovih imena (one su Teodora i Sofija). Ja sam se zamislila i na njihovo čuđenje krenula da ređam: Simeona,Čarna, Miona, Srbija.. Teodora me zapanjeno pogledala: -Rekla si Srbija ime za devojčicu?!- Ja rekoh, -Da, što da ne! Zamisli da se zoveš Srbija!
Ona se okrenula prema Sofiji, i rekla: -Soki, treba da smo zahvalne Bogu što nas nije rodila kada je bila u klimaksu!!!
Da se razumemo, smejali smo se,morali smo. I, da preterala je. I još jedna stvar, ja imam 36 godina, dakle nisam još sa te planete klimaks. Ali, isto tako shvatila sam da ona ne zna baš ništa o tom klimksu, sem da je to neko posebno raspoloženje, tj. neraspoloženje kod žena. Dakle, sledeća lekcija je bila svakako o klimaksu ali i o tome da ne koristiš reči za koje nisi sasvim siguran šta tačno znače.
Divna su mi deca. Nije što su moja (namigujem). Važno je da se mi smejemo u ova naopaka vremena…